Квиз питање гласи: шта је заједничко за Жику Николића, Душицу Спасић, Раду Ђурић, Весну Дедић, Мају Николић, Наташу Миљковић, Верицу Брадић, Марију Савић-Стаменић…? Одговор је једноставан – сви они су били звезде Јавног сервиса који су напустили и отишли на комерцијалне телевизије и кабловске канале. Несумњиво је да су имали, било професионалне било финансијске или приватне разлоге за тај потез. Ове звезде Радио телевизије Србије су одлучиле да се ухвате у коштац са новом средином, новим гледаоцима и новим изазовима. С друге стране, сваки послодавац има право да размишља на начин „кога нема без њега се може”. Ко је ту на добитку а ко на губитку тешко је одредити; Јавни сервис нема манир да запошљава кадрове других телевизија а искрено говорећи, веома споро ствара своје нове звезде. На гледаоцима је да просуде како су се они који су некад носили дрес РТС-а показали на новим теренима. Али, искрено говорећи, нико од њих није доживео неку значајну промену: ко је био добар новинар и водитељ то је и остао, ко је осредњи то је и надаље… А они којима је главни адут неуспела шала или мука да се постави питање саговорнику, због чега имају по пет уметнутих реченица не би формулисали питање а онда напомену „Молим те одговори ми у једној реченици”, и даље се тако понашају.
Можда смо прерано помислили да је са увођењем ванредног стања и измењеним животним навикама фокус телевизијских новинара прешао на оно што увек недостаје а то су тзв. људске приче. Али врло брзо су се наша ТВ лица вратила на добро познати начин избора гостију емисија па су, помоћу Скајпа, у центар пажње вратили глумце и естрадне личности. Вероватно сматрајући да ће људима током полицијског часа бити лакше ако виде да „и богати плачу”.
Погрешно смо веровали да ћемо на екранима видети реалан живот у свим његовим бојама, да ће репортери са камером забележити нову свакодневицу. Било би добро да су провели један дан са таксистима који су бесплатно возили медицинске раднике, да су провели зору испред самопослуга и забележили животне приче старијих од 65 година који су у то време набављали неопходне намирнице, да су забележили приче лекара који су током пандемије добили нови радни задатак, напустили своје болнице и породице и дошли у Београд да помогну у лечењу. Будући да новинари имају пропусницу која им омогућава да се крећу и током полицијског сата било би корисно да су сликом и речју одговорили на питање како, на пример, изгледа радни дан продавца или касирке, оног дана када им посао почиње пре зоре.
Дакле, што се избора личности тиче, и у ванредном стању на нашим телевизијама – стање редовно.
