Од уношења вируса ковид 19 у неготински старачки дом „Радост” (какве ироније у називу), неизоставно се намећу бројна неразјашњена, делом и контрадикторна питања. Сигурно је да је данас отварање ових домова високо профитабилан посао. Само у мојој улици на београдској општини Вождовац има четири дома за смештај старих лица. Оно нејасно јесте и, које све услове у погледу опремљености, заштите, кадровске опремљености и другог морају да испуњавају ови домови да би могли да обављају један сложен и одговоран посао. Не само да убиру приходе, већ да се зна и ко у случају мањкавости и недостатака услова врши надзор и контролу ових домова и одговорних лица у њима. Стиче се утисак – нико. Јер да је тако зар би се овако нешто дешавало. Оно што се често јавља је избегавање плаћања пореза путем фингирања цене и броја корисника. На крају међу зараженима у Неготину била су и два припадника обезбеђења од стране војске Републике Србије. Приметио сам у једном од поменутих домова у мојој улици да заштиту обезбеђује војска. Изненађење је веће када знамо да постоје приватне лиценциране фирме за обезбеђење. Зар војска нема других, деликатнијих обавеза од пружања услуга старачким домовима.

Све су ово питања на која треба одговорити и приступити темељној анализи у будућем реформисању законске регулативе. У противном, ова ће област и даље остати мека искључиво за стицање профита, без обавеза и заштите корисника.

Синиша Стојчић,
Београд