недеља, 25.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 04.05.2020. у 23:10 Дубравка Лакић
ФИЛМСКА КРИТИКА

Комедија апсурда и слатко од дуња

Филм: „Отац” (Башата/The Father), сценарио и режија: Кристина Грозева и Петар Валчанов, улоге: Иван Барнев, Иван Савов, Тања Шахова, Маргита Гошева..., трајање: 90 минута, производња: Бугарска, 2019.
Из бугарског филма „Отац” (Фото: Moj OFF)

Бугарски сценаристичко-редитељски тандем Кристина Грозева и Петар Валчанов, освојио је већ међународну публику, критику, жирије са својим горко-слатко хуморним а реалистичким филмовима „Лекција” и „Слава”, кроз које су нудили и узнемиравајућу слику односа појединца и посткомунистичког друштва оптерећеног корупцијом, огољавали увезен грабежљив и неморалан банкарско-неолиберални систем.

Сада, са филмом „Отац” (Башата/The Father), Грозева и Валчанов заокружују своју трилогију о болестима транзиције бугарског друштва и поново уз изненађујуће обрте у самој причи, модерним и елоквентним филмским језиком рефлектују и лични ауторски ангажман и емпатију и посвећеност детаљима, по чему су познати.

За разлику од „Лекције” и „Славе” са својим тоновима трагикомедије филм „Отац” је нешто другачији. Више комичан него трагичан, у сваком случају интимнији и топлији, апсурднији и духовитији. То не значи да је тема мање озбиљна. Овде је реч о односу остарелог оца Васила (Иван Савов) и отуђеног средовечног сина Павела (Иван Барнев) и правој малој породичној драми, изазваној не толико самом изненадном смрћу мајке Иванке, колико потешкоћама повезивања са онима који су нам блиски. И управо све оно што из оваквих потешкоћа произлази Грозевој и Валчанову служи као плодно тло за брижљиво написане, а потом и режиране апсурдне или комичне ситуације.

Толико је тога реалистичног и универзално препознатљивог у односу између оца и сина. Између традиционалних и такозваних модерних вредности. И толико је тога блиско гледаоцу на тему различитости и разноликости ношења са тугом. Стари мрзовољни Васил је изгубио своју супругу, вишедеценијску партнерку, дакле, свој ослонац и своју навику, док је Павел – рекламни фотограф окренут својим свакодневним проблемима, пословним и личним бригама, својој породици, физички из филма одсутној (чује се само њен глас преко телефона) трудној жени и слатку од дуња, које у овом филму има сасвим посебан смисао. Њихова туга је очигледна, само је један код другог не препознају на исти начин. Нити то умеју нити то могу, туга нема своју мерну јединицу. А и филмски заплет је такав да напредак у међусобном разумевању наилази на додатне препреке.

Тандем Грозева–Валчанов виспрено су срочили тај духовити, али и на догађајима из бугарске (и не само бугарске) стварности преузети заплет – Васил верује да преминула Иванка покушава да комуницира са њим преко комшијског мобилног телефона и зато почиње да користи услуге једног од многих „видовњака” какве познајемо у савременом конзумерском друштву. Син Павел покушава да га освести и отргне од видовњачких мамипара, али је стари Васил тврдоглав у својим намерама, баш као што је тврдоглав и у томе да све у кући ради на свој, устаљени начин.

И није овде само реч о уобичајеном генерацијском (друштвено-политичком) јазу, ствари су у овом филму дубље и значајније само их Грозева и Валчанов осликавају на тај паметно и оштроумно комичан и духовит, толико људски и топао начин. Васил и Павел нису само изгубили вољену Иванку. Она није била само супруга и мајка, већ очигледно и једина тампон зона коју су имали у својим дугорочним неслагањима на релацији отац–син поводом многих суштинских (па и политичких) питања. Обострани неуспех у њиховој међусобној комуникацији ауторски двојац је подигао на ниво уметничке форме и зато њихов „Отац” заслужује врло добре оцене.

Глумачке изведбе Барнева (Павел) и Савова (Васил) импресивне су током тог од стране редитеља добро оркестрираног танга акција и реакција. Ручна камера Крума Родригеза (директора фотографије) стално је тик главних јунака, продирући и у њихову унутрашњу психолошку клаустрофобичност, али и у спољашњу карикатуралност. Свој допринос филму глумачким гласом дала је и стална сарадница Грозеве и Валчанова – глумица Маргита Гошева (играла је у „Лекцији” и „Слави”), као Павелова сумњичава трудна супруга чије пропуштене телефонске поруке постају значајан део заплета и згодна метафора за проблематичну комуникацију између главних протагониста...

„Отац” је још један добар филм бугарског ауторског тандема који ће српска публика лако заволети.

Коментари0
81483
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља