Пролеће покреће уметнике. Иако деле судбину свих који се бoре са пандемијом вируса корона, они ослушкују и свој стваралачки импулс. Природа им је инспирација.
Историчарка уметности Данијела Одабашић слика чајем. Од увођења ванредног стања уметница експериментише са плавом орхидејом, која јој је стигла са Тајланда.
– То је хемијска прича која ме је опчинила и враћа ми енергију коју одвлаче дани у изолацији – објашњава сликарка. Она користи и шафран јер растварањем даје златножуте нијансе. При руци су јој и хибискус, лаванда, гицијана раствор, као и многе биљке из њене баште, у којој предвече слика, а замах хвата у ситне сате. Тада, како каже, прочишћава све оно што се током дана нагомила у филтерима организма, а изазвано је општом бригом због вируса који је планету шчепао у канџе.
Одабашићева поручује да упркос свему код ње превлада светло и да је то још раније одређено у називу њеног ликовног, али и поетског стваралаштва „Бело светло” и „Бело врело”. Називи су настали из процеса рада сачињеног од момената, на пример тренутака када се раствара чај или када се бело светло пропушта кроз раствор. То обавезно овековечи фото-апаратом, а затим ову својеврсну белешку преноси на платно и клирит. Као базу за сликање чајем, уметница је изабрала воду. Тако на неки начин и енергија упливава у ауторкина дела, оплемењена ватрометом боја и светлости. Данијела је инспирисана и винчанском културом. И ту није крај, мотиве са слика преноси на одећу и накит које дизајнира. На изложби у Матици исељеника и Срба у региону почетком марта публици је представила своје креације.
Креацијама које извор налазе у природи и окружењу бави се и Драганка Мијић. Ова уметница заокупљена је сликањем на свили. Древна батик техника најтежа је од десетак колико их Драганка познаје, а њој је најдража.
– Слика у батику настаје наизменичним наношењем врућег воска и боја. Процес се понавља онолико пута колико се боја користи, а креће се од најсветлије и иде ка најтамнијој – објашњава сликарка. Восак и боје наносе се четкицама за сликање. Стрпљење је важно у овом послу у коме се морају поштовати фазе наношења воска и боје, а затим и сушења. Драганкине слике пролазе од 10 до 16 фаза. Она напомиње да је батик завршен када се восак потпуно уклони са платна, а уклања се пеглом и новинским папиром.
– Батик је чаробан и то показује највише у својој последњој фази када са слике скидам восак. Код ове технике важно је имати замишљен дизајн јер ми у фазама наношења воска и боје фали потпуна прегледност, зато је важно следити замисао – прича Драганка.
А ту слику коју оживљава током стварања ова креативна жена упамтила је у дугим шетњама и боравком у природи. Њу инспиришу Калемегдан, „Победник”, платан у Милошевом конаку и све оно што окружује човека, али што он углавном због брзине и оптерећености не види. И у време ванредног стања Драганка је повезана са природом и пушта је да нађе пут до њених истанчаних чула. Захваљујући њима, Мијићева зна и кад се замишљена креација измени случајним проласком боје у нежељену површину па то прихвати као један ток у природи која не да да се контролише.
– Важно је да нема одустајања и да се сваком новонасталом моменту прилагодимо, то значи и овој ситуацији у којој смо се нашли – запажа Драганка и поручује да је у изолацији сликање на свили потпуно опушта и ублажава стрес.
Уметница користи и технику серти, шибори, технику соли и алкохола. Серти је добра за креирање марама, кравата и завеса... Свила је као живо биће, све памти и упија својом мекоћом и префињеношћу, зато дела Драганке Мијић носе и поруке као записе у времену. Нема сумње, ту ће оставити траг и ово што нам се дешава и што ћемо сигурно превазићи на најбољи начин уз поуку да више поштујемо природу. Ова уметница нада се да ће своје радове представити и на овогодишњем 15. Међународном бијеналу уметности минијатура у Горњем Милановцу.
Да ванредно стање није препрека за одговор на стваралачке изазове потврђује и акварелиста Јевросима Лукић. Она је у групи суграђана који у потпуности поштују савет да се остане код куће. То време ова пензионерка искористила је да пошаље радове на два дигитална конкурса – „Расина” за Легат Милића од Мачве у Крушевцу и „Мајдан арт” у Мајданпеку, али и на конкурс који је уочи избијања пандемије расписала Српска православна црква за иконе, као и на изложбу у Музеју Козаре у Приједору. Вирус корона спречио је Јевросиму да гостује 22. априла у Пољској, где је њен рад са још неколико уметника из Србије прихваћен на међународној изложби акварела.
Лукићева на својој тераси у новобеоградским блоковима неуморно ради. Рашири штафелај и слика пејзаже. Завршава циклус – четири годишња доба. Инспирисана је парковима у престоници, зеленилом које може да види погледом са прозора, а највише лепотом Дунава и родног Голупца. То што се у сећање утисне у детињству касније се покаже као драгоцено у уметничком раду.
Зов природе, сагласни су уметници, за сваког човека је важан, само је потребно ослушнути га и радовати му се као најлепшем дару.
