Живим у Аустралији, на маленом острву 80 километара јужно од Бризбејна. Моја тераса је над океаном, преко пута малог резервата птица. Плава дубина, брчкање делфина, поглед моје куце и мир цвркутаве природе. Захвална сам Богу што сам окружена децом и природом, каже Мерима Исаковић описујући своју изолацију која је услед пандемије вируса корона, постала планетарна појава.
Некад позната глумица, која се после саобраћајне несреће посветила психологији, одселила се још деведесетих година на Нови Зеланд, где је докторирала и посветила се новој професији. Од 2010. године, са сином живи у Аустралији где као клинички психолог има своју приватну праксу.
Потврђује нам да Аустралија и Нови Зеланд у овој ситуацији доста мудро одржавају баланс.
– Нови Зеланд је земља скромних, креативних и практичних људи. Одмах су затворили границе и ево заустављају ширење вируса. Квинсленд такође. Аустралија је каснила неколико корака, шокирана изненадном ерупцијом епидемије у великим лукама. Брзо су затворене границе и примењене мудре мере приправности. Народ прати упозорења, а државне управе образлажу информације без панике и уз дужну бригу према становништву пружају пуну подршку здравственим радницима – описује наша саговорница тамошњу ситуацију и потврђује да се сви придржавају правила.
– Уз неопходне здравствене провере Аустралија и Нови Зеланд обезбеђују приступачну здравствену подршку на свим нивоима, наглашавајући безбедност лекара и медицинских сестара који су у првим редовима највећег ризика. Отворене су само болнице, апотеке, продавнице намирница, клинике опште праксе и фризерски салони. Ресторани су затворени, али се храна може наручити. Сви користе алкохолни гел за руке и шетају поштујући размак од минимум један и по до два метра. Старије особе, труднице и сви ми са било каквом историјом ослабљеног имуног система држимо се савесно у приватној изолацији, па излазимо само када нам је неопходно ради шетње, куповине или посете лекару – каже Мерима Исаковић, која је отворила приватну праксу 2010. године у Канбери, а 2014. и на Златној обали, одакле сада ради од куће.
– Нисам напета било где да радим. Пуним срцем се усредсредим на људе којима је потребна помоћ и који желе да им се помогне, неизмерно поштујући поверење које су ми указали. Могућност да помогнемо је привилегија и одговорност – наглашава.
Многи се сећају, како филмова и позоришних представа у којима је играла, тако и њене необичне судбине када је као јако млада, после тешке повреде кичме у саобраћајној несрећи, почела своју битку да поново стане на ноге. До 20. године играла је у више филмова: „Љубав и бијес” (1978), „Јована Лукина” (1979), „Нека друга жена” (1980)... Љубитељи позоришта памте њену улогу у „Хамлету” са Радетом Шербеџијом, као и ону у „Стакленој менажерији” у БДП-у, у којој је играла после саобраћајне несреће – у колицима.
У контакту са уметношћу и уметницима је увек, па и сада.
– Ево уживам онлајн са Душком Драгичевић, нашом предивном примабалерином, гледајући уметничку чаролију пробе балета на балкону. Публика смо ми, куце и птице. Изолација не нарушава непрекидне нити – каже.
О томе колико ће све ово променити свет, а колико нас, Мерима Исаковић има врло одлучан став:
– „Ово” не мења свет. Људи мењају. А ми људи се мењамо колико изаберемо, одлучимо и како дозволимо. Време великих криза је апел човеку да погледа унутар свога духа. Ко стварно јесмо и какви желимо да будемо. Унутар нас је будућност и огледало којем не можемо лагати, осим ако смо га већ разбили у комадиће себичних амбиција и одлука. Стога, не треба да дозволимо да страх од „овога”, „онога” или било којег „трећег лица једнине” мења свет и нас. Ми можемо да изаберемо да се пробудимо у новом јутру сопственог избора.
Спознали смо, каже наша саговорница, да је људски род, иако не својом вољом, коначно дао прилику живој природи да одахне и да се обнови од небројених (не)људских агресија, као и то да природа без нас може али да ми без ње не можемо. Године болног и великог наука постају године буђења и обнављања, тврди она и додаје да у овој години великих губитака треба славити живот: барем једна беба је рођена, барем двоје људи је искрено завештало љубав једно другом, барем троје људи је преживело терминалну болест...
– Живот показује да готово све има лимите. Само су безусловна љубав и себична глупа игнорантност две безграничне појаве. На нама је да изаберемо коју ћемо следити. Које семе сејати и које плодове жњети. Ако тражимо мудрост, наћи ћемо је у тишини наше душе. Тамо смо и мали и велики. Тамо чујемо и додирујемо дамаре здраве природе. Тамо ћемо пронаћи себе. Данас, када се свет зауставио, имамо прилику да чујемо и нађемо нас добре које смо негде загубили. Дубоко у нама налази се наше чисто биће. То биће треба да мења нас у бољи свет. А ми то можемо – поручује Мерима Исаковић.
