Спадам у одговорне и дисциплиноване особе, што понекад и некоме може бити досадно, али у овим несрећним околностима које од свакога од нас захтевају самодисциплину, разумно понашање и одговорност, ове моје особине чине да лако подносим све прописане мере.

Овим речима описује своје дане у изолацији књижевница Љиљана Хабјановић Ђуровић, наглашавајући да се она повукла у кућни карантин још пре него што је пандемија званично проглашена.

– Крајем фебруара отказала сам неколико књижевних вечери планираних за март. Супруг и ја 4. марта нисмо отишли на већ уплаћено путовање у Рим, а од 8. марта нисам изашла из куће, нити ми је било ко дошао у посету – наводи наша саговорница.

Вести које су претходно стизале из Италије биле су за Ђуровиће довољан знак за узбуну, чак и за одрицање од пута којим се часте традиционално пре него што после јануарског предаха Љиљана почне или настави писање својих књига.

– Трудим се да ми свакодневица буде што сличнија уобичајеној. Пре свега, свакога дана пишем и то је за мене била стална обавеза и када није било вируса корона. Од јесени 2018. радим на рукопису новог романа из мог Острошког тримирја. После књиге „Со земљи”, која открива како је у 17. веку Стојан Јовановић постао Свети Василије Острошки, биће то наставак. једне узбудљиве и драматичне, а притом истините приче, због које сам као и много пута до сада морала да проучим обимну документацију – прича књижевница, признајући да је и то враћање у прошлост, трагање по архивама, библиотекама, нашим и иностраним, радују и испуњавају колико и писање.

Повремено, каже, свира на клавиру, али много чешће кува и то увече када искључи компјутер и изађе из радне собе. Разговара са супругом и сином, заједно гледају филмове. Чита, моли се, прича са другарицама, слуша музику...

– Сваког дана храним птице које слећу у наше двориште, буде ту и гугутки, сеница, доселио се и голуб гривнаш, па ме тих шест-седам врста пернатих гостију радују и својим присуством и песмом, мада ми неки понекад улете и у собу – додаје Љиљана Хабјановић Ђуровић, описујући своје дане у изолацији.

Не прати дневне извештаје о вирусу корона ни телевизијска гостовања лекара из кризног штаба.

– Не лицитирам до када ће све ово трајати. Нећу да трошим време и речи на јалове приче типа „шта бих ја урадила да сам на њиховом месту”. Не расправљам о вакцини која још није направљена и не зна се да ли ће, и под којим условима, бити обавезна. Не размишљам о томе шта ми недостаје. Захвална сам Богу што смо здрави. Свесна сам да је нама у изолацији у својим домовима неупоредиво боље него људима који су болесни, смештени у болнице, одвојени од својих породица, који брину да ли су им и укућани заражени или се већ боре за живот – признаје књижевница.

Ово је, према њеним речима, време када се свако од нас суочава са сопственим изборима. И са сопственим животним учинком. Из неког новог угла виде се партнери, деца, пријатељи. Проверава се поверење, оданост, склад. Ових дана постаје нам јасно да мера успеха није колико смо богати, колико славни, колико имамо силикона на лицу и телу, а колико „фирмиране” гардеробе у орманима и аутомобила у гаражама, већ оно што имамо у дому и у срцу. Уверавамо се да је породица оно највредније што имамо, говори искрено Хабјановић Ђуровић.

– Епидемија нас је подсетила да се наш живот може променити у трену, и потпуно независно од наше воље. Али, подсетила нас је и на праве вредности. Ових дана чезнемо за неким обичним и свакодневним радостима. За шетњом у природи, за загрљајем деце и унучића, за кафом са другарицом, за фудбалским утакмицама, позоришним представама, концертима. За свим оним што смо до јуче имали, и није нам било довољно – додаје наша саговорница.

Многи сматрају да свет после вируса корона неће бити исти, али она не воли да даје суд и прогнозе о ономе што не зна, а непознати су јој, наглашава, и порекло и особине вируса, као и намере и циљеви оних који имају моћ да на глобалном нивоу одређују правила која ћемо морати да поштујемо.

– Ово није прва пошаст која је задесила свет. После сваке велике несреће људи су се трудили да што пре забораве оно што је било, па чак и оно што су током тих несрећа научили. Тако ће и сада. Хоће ли то бити победа живота? Или тријумф површне људске природе, којој ниједна опомена није довољна, ниједно сазнање поучно, ниједно упозорење озбиљно? И која гони човека да срља широким путем. Све до неке нове несреће која ће нас зауставити – каже на крају Љиљана Хабјановић Ђуровић.