понедељак, 26.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 07.05.2020. у 18:00 Данијела Давидов-Кесар
ГЛАС ПАЦИЈЕНАТА

Кад се у једној секунди сруши читав свет

Донирањем органа спасавају се животи родитеља, пријатеља, нечијег детета...
Је­ле­на Ди­ми­три­је­вић, мај­ка де­ча­ка са тран­сплан­ти­ра­ном је­тром (Фото лична архива)

Мој син Константин Димитријевић рођен је 11. фебруара 2017. године у Панчеву, као здрав дечак, са тежином од 3.600 грама. Трећег дана од рођења лекари су рекли да можемо да идемо кући, уз напомену да дођемо за два дана на контролу јер беба има физиолошку жутицу. Када смо отишли, саопштили су нам да беба мора ипак да остане у болници јер има вредност билирубина од 370 (дозвољено је 15). После шест дана боравка у панчевачкој болници, мој син је превезен на Одељење неонатологије Института за мајку и дете, под сумњом да има недовољно развијену жучну кесу. Ту смо остали две недеље док се нису урадиле потребне анализе. Већ 7. марта одлазимо на снимање магнетном резонанцом да се утврди да ли је тачна сумња коју је показао ултразвучни преглед – дијагноза такозване Билијарне атрезије. После шест дана то нам је на ходнику болнице потврдио доктор, рекавши да остајемо на одељењу и да ће Константину бити урађена  операција под називом „касаи”, која према његовим речима, углавном само продужава живот детета али да се не надамо много, јер неће дочекати први рођендан. Какав шок. Тада ми се цео свет срушио у једној секунди, јер је то нешто најгоре што један родитељ може да чује. Поменута операција је трајала пет сати, а лекар ми је објаснио да веома мали проценат деце успе да преживи са тим проблемом и да шанса за преживљавање постоји у виду трансплантације јетре која се ради у италијанском граду Бергамо. Пре тога никада нисам чула да се и код беба раде трансплантације јетре. Тешко је описати тренутак када смо после операције отишли да видимо Константина који је лежао на интензивној нези, са свега три килограма у инкубатору, са резом на стомаку од 10 центиметара, катетером, тубусом, сондом, како прима инфузију...

На Институту за мајку и дете остајемо све до 11. фебруара 2018. године. Стално је примао трансфузије, мучно је било свакодневно тражење вене да би добио венску терапију... Много непроспаваних ноћи и дана. У јулу долазимо до Републичког фонда за здравствено осигурање који одобрава наш одлазак на трансплантацију у Италију. Нашој срећи није било краја, јер смо помислили како коначно идемо да излечимо дете. Најгори су били тренуци у болници када иде визита и када неко објашњава специјализантима како смо ми предуго ту и како се боримо узалуд јер нећемо дочекати одлазак у Италију. Као мајка не знам ни сама како сам преживела тај притисак на психолошкој бази, а са друге стране осећала сам физички умор јер сам 24 сата будна бдела над болесним дететом без иједног дана одсуства, у стакленом боксу величине два пута два квадрата.

Болница у Италији је прихватила лечење мог сина 20. септембра. Од тада па до нашег одласка прошло је још пет месеци. Тачније, 13. фебруара имали смо пријем у Болницу „Ашт Папа Ђовани 23” у Бергаму. Осећала сам се као да смо имали добитак на лотоу. Тамо смо имали смештај захваљујући „Трансплант херојима”, организацији чију групу чине родитељи већ трансплантиране деце. На одељењу у болници смо видели још пет породица из Србије чија су деца имала трансплантацију. Особље је било љубазно и покушавало да нам помогне у свему. У болници смо били месец дана, а у мају су Константина ставили на листу за трансплантацију јетре, остављајући довољно простора да добије на килажи и да се психички и физички опорави с обзиром на то да је имао само седам килограма. Позив из болнице уследио је 29. октобра, са нагласком да постоји потенцијални орган за мог сина. Целу ноћ смо чекали, рађене су му одређене анализе... Међутим, рано ујутру је медицинска сестра дошла да нам каже да донорска јетра ипак није компатибилна. Следећи позив уследио је 31. октобра у 18 сати, а наредног дана смо примљени на одељење и већ у 15 сати су Константина одвели у операциону салу. Испред сале доктори нису могли да га истргну из мог загрљаја, као да је знао колико га тешка интервенција чека. Само сам се питала да ли ће преживети и хоћу ли га опет видети? Након 11 сати, колико је трајала трансплантација, лекари су изашли и објаснили да је све добро протекло, али да су прва 72 сата најкритичнија. Након два дана извадили су му тубус и већ трећег дана отишли смо на полуинтензивну негу, што је значило да могу да будем са њим 24 сата. Након само 26 дана у болници – изашли смо као победници. Остали смо још два месеца у Италији како би се пратило његово стање. Једног дана су ми сестре рекле да треба да потпишем сагласност јер ће му сутра скинути венски катетер. То је значило да је Константин победио и да након још једне контроле идемо у Србију. Коначно 25. јануара добили смо отпусну листу. Након годину дана проведених на лечењу у Институту за мајку и дете и години дана у Италији мој херој и ја стижемо код куће као победници. Сада одлазимо на контроле у Италију углавном на шест месеци као и у Универзитетску дечју клинику у Тиршовој код докторке Наташе. Константин је сада један здрав дечак од три године, нема никаквих ограничења, сада је само небо граница. Зато сада стално говорим да људи морају да знају да се донирањем органа спасавају животи ваших родитеља, пријатеља, нечијег детета, мајке или оца. Дајте орган и спасите некоме живот. Хвала свим пријатељима, рођацима и мојим родитељима који су били уз нас сваког тренутка. Подршка много значи.

Коментари12
3b7ef
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vas drugar Bugi
Evo ja sam sada u shoku, kada citam ovaj tekst. Nisam ni znao sta vam se desavalo. Kad se samo setim kroz sta ste sve prosli u vasem zivotu. Vi znate koliko vas ja volim. Zelim vam svu srecu ovog sveta. Bog vas blagoslovio
Sandra
Da je živ i zdrav dugo dugo!
Petar
Bravo! Bog vam dao srecu i zdravlje oboma!
Majakovski
Na nekim delovima teksta nisam disao od straha sta cete sledece napisati. Mnogo srece Vama i Vasem sinu.
Зоран Чачак (пишимо ћирилицом)
Нека вас Господ чува!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља