Поштено говорећи, мало ко је збиља прочитао, а још мање озбиљно схватио оно што сам на овом месту написао на самом почетку ове ’корона-кризе’. Сем у први мах, а и то више реторички, ни власт ни опозиција се нису нарочито потрудиле да зарад ефикасније борбе против вируса корона савладају онај ’вирус неповерења’ који се већ дуго попут епидемије шири, трује и разара српско друштвено ткиво. Штавише, јављају се обриси још жешће и још екстремније поларизације него што је то било пре епидемије и ванредног стања.”

Далеко од тога да мислим како ме то чини „Нострадамусом” или „баба Вангом”, али не може се порећи да ове реченице с почетка моје прошломесечне колумне звуче прилично „пророчански”. Односно, да су се – нажалост – у великој мери, тачније, готово дословно обистиниле. Нарочито у оном делу који говори о „још жешћој и још екстремнијој поларизацији”. Додуше, кад је о Србији, српској политици и српском политичком менталитету реч, није баш ни потребно бити неки велики пророк да би се предвидело у којем ће правцу ствари ићи. А поготово у којем неће ићи.

Ипак, признајем да ни ја нисам очекивао да ће све ескалирати баш овако брзо, и то с форсираним и вишеструким штрајковима глађу на степеницама парламента.

Било како било, све ово, сви ови штрајкови глађу, најављени протести и немири потврђују оно о чему моја маленкост, такорећи сизифовски, прометејски, утопијски, донкихотски непрестано говори и за скупштинском говорницом, и у медијима и у бројним текстовима.

Политичка ситуација у Србији није добра. Тачније, она је озбиљно патолошка. Ми смо као политичка сцена, политички систем, а плашим се већ и као друштво – озбиљно оболели. Не само од короне – и не пре свега од короне. Али је ова епидемија у великој мери оголила и обелоданила ту патологију која влада већ неко време нашом политичком и друштвеном сценом. Јасно је одакле то долази и шта је главни генератор те политичке патологије. То је – бар по мени – врх актуелне власти. У том погледу немам готово никакве сумње. Али, исто тако, мислим да и многи други тој политичкој патологији разним потезима саслужују и доприносе јој. Зато мислим да нам је свима, како грађанима, тако и политичким актерима, неопходна нека врста политичког, психолошког, институционалног и менталног ресета.

У принципу, таквом „ресету”, између осталог, служе демократски избори. Али мислим да из више разлога ови избори најављени за 21. јун то неће и не могу бити. И зато сам у петак на писарници парламента поднео предлог закона који се у суштини своди на захтев за одлагање предстојећих парламентарних избора и који, по мом мишљењу, даје неку варијанту изласка из овог политичког ћорсокака. Наиме, чињеница је да смо због епидемије и ванредног стања ионако већ у екстрауставном, да не кажем вануставном стању.

Чињеница је да је и опозиција у међувремену углавном постала свесна да су се с бојкотом прилично зафарбали у ћошак и да сада скоро сви на различите начине траже неку излазну варијанту.

У таквим околностима, сматрам да је неопходно и целисходно дати одређени тајм-аут друштву у целини да се колико-толико врати у нормалне токове, укључујући и политички живот, односно политичке и изборне активности. Неспорно је, наиме, да током ванредног стања политички живот у Србији није био само суспендован, него и темељно деформисан чињеницом непрекидног и свакодневног медијског присуства председника републике и представника извршне власти, чиме је суштински нарушен принцип равноправне заступљености у јавности свих политичких актера, а период ванредног стања претворен у неку врсту перманентне изборне кампање за само једну политичку опцију. И потпуно је јасно да у таквим околностима нема елементарних претпоставки за демократске и колико-толико фер изборе.

Наравно, нема гаранције да ће се те претпоставке стећи и у наредном времену. Мој предлог није никакав „чаробни штапић”, него само даје могућност да се ствари врате у какву-такву нормалу – под условом да сви актери, укључујући и власт и опозицију, покажу разум и спремност да зарад опшег добра учине понеки корак назад.

Управо у тренутку док се овај текст завршава, Републичка изборна комисија донела је одлуку о наставку изборних радњи за изборе који би требало да буду одржани 21. априла. Односно, поступили су управо онако како је најављено и очекивано, али и на начин за који мислим да нас у целини неће нимало приближити толико потребној и жељеној друштвеној стабилности.

И плашим се да ни овог пута није потребно бити „Нострадамус” да би се схватило шта ће се догодити.

Уредник сајта НСПМ, народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa