среда, 03.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 14.05.2020. у 18:00 Данијела Давидов-Кесар
ГЛАС ПАЦИЈЕНАТА

Стрес као окидач за појаву реуматоидног артритиса

„Болест ми је донела и нешто лепо – задовољство да помажем другима”
(Фото Ансплеш)

Дијагнозу серопозитивног реуматоидног артритиса (РА) поставила ми је проф. др Радмила Петровић на Институту за реуматологију Београд крајем марта 1996. Године, када сам имала 42 године. Имала сам прехладу и упркос оној народној мудрости да, „ако прехладу лечите, она траје недељу дана, ако је не лечите, траје седам дана”, после недељу дана мировања и лечења мени је бивало све горе и горе. Будући да сам по струци лекар, прво сам помислила да имам инфекцију коксаки вирусом због изразите малаксалости и брзог замарања, али када сам урадила тестирање на антитела, била су негативна. У међувремену, почели су симетрично да ми отичу ситни зглобови шака и стопала и да ме боле. Појавила се јутарња укоченост зглобова која је трајала један сат и дуже. Имала сам бол и немоћ – слабост у раменима. Одмах по појави симптома јавила сам се професорки Радмили.

Прим. др Мирјана Лапчевић, Удружење оболелих од реуматских болести Србије (Фото: Лична архива)

Прегледала ме је, урадила лабораторијске анализе и констатовала запаљење. Месец дана после појаве симптома поставила је коначну дијагнозу РА и отпочела терапију инјекцијама тауредон (соли злата). Била сам очајна, стално сам се преиспитивала зашто се то баш мени догодило. Враћала сам филм и схватила да је 1995. година у мом животу била испуњена стресовима: у септембру сам из ДЗ „Др Симо Милошевић” на Чукарици прешла да радим у ДЗ Вождовац (на листи стресора од нула до 100 Америчког осигуравајућег друштва, промена посла носи 36 бодова), моја мајка је у октобру преживела инфаркт срца и операцију на отвореном срцу, њена рођена сестра је преминула 30. децембра 1995. у 49. години. Крајем фебруара 1996. године моја снаја је имала повреду на скијању на Копаонику опасну по живот, а била сам тада присутна и збрињавала је заједно са Горском службом спасавања и проф. Батом Херцогом, који се случајно, на њену срећу, затекао на месту несреће. Прехлада у марту 1996. године била је кап која је превршила већ пуну чашу. Мојој мајци је постављена дијагноза исте болести после мене. Дакле, и генетика је била важан чинилац...

Сећам се да је на једном предавању за пацијенте академик проф. Владета Јеротић рекао: „Од РА могу да се разболе само особе посебног менталног склопа јер је то психосоматска болест.” Препознала сам се у његовим речима: амбициозна, вредна, перфекциониста, захтевна и према себи и према другима… Моје другарице са факултета, психијатри др Гордана Ђукановић и сада покојна др Милоранка Шаренац, говориле су ми да морам да прихватим болест, да о њој научим што више могу, да је поштујем и својим понашањем помогнем лековима да зауставе њено напредовање. Напори лекара и моје придржавање савета за терапију баш како су ми лекари саветовали дали су резултат. Полако су се болови смиривали, отоци нестали, јутарња укоченост свела на максималних 10 минута. Једино брзо замарање и потреба за дневним одмором остали су до данас.

Када сам кроз све то прошла, када сам коначно била добро, схватила сам да би било корисно за друге људе да им пренесем своје искуство. Када ме је 2007. године проф. др Немања Дамјанов, тадашњи председник Удружења реуматолога Србије и директор Института за реуматологију Београд, замолио да оснујемо Удружење оболелих од реуматских болести Србије, прихватила сам. Две године касније, удружење је постао члан Европске лиге за борбу против реуматизма, 2011. године били смо оснивачи Асоцијације удружења јужне Европе за борбу против реуматизма у Београду, а 2016. постали смо члан Европске мреже организација особа са фибромијалгијом. Планирамо да се учланимо у Европску лигу за борбу против лупуса и Европску лигу за борбу против анкилозирајућег спондилитиса.

Највећи проблеми оболелих су непрепознавање симптома, касно упућивање реуматологу, касно постављање дијагнозе и започињање савременог лечења. Мали проценат оболелих од хроничних артритиса добија биолошку терапију (три одсто, док је у Европи то 10 одсто). Пацијенти плаћају нестероидне антиинфламаторне лекове у облику таблета, антиреуматске креме, препарате који садрже глукозамин сулфат и хондроитин сулфат, који су у европским водичима препоручени за терапију, а слаба је и доступност бања. Веома је важно да се не касни са увођењем иновативне терапије.

И поред своје болести радила сам до 65. године као специјалиста опште медицине – изабрани лекар. Много сам волела свој посао и трудила се да помогнем грађанима који су своје здравље поверили мени. Волонтерски рад у удружењу има друге димензије: комуницирам са болесницима, њиховом породицом, пријатељима у Београду, читавој Србији. Размењујем искуство са члановима удружења других европских земаља. Срећна сам што сада могу да помогнем много већем кругу људи него као изабрани лекар. Прошле године са тимом реуматолога, медицинским сестрама и активисткињом Маријом Косановић одржали смо 20 едукација лекара примарне заштите у 14 градова Србије о теми значаја ране дијагнозе хроничних артритиса „Не одлажи, уочи рано” и за то добили прву награду на конференцији ЕУЛАР ПАРЕ у Прагу. На Ђурђевдан 6. маја 2019, на предлог Секције опште медицине Српског лекарског друштва, добила сам Годишњу награду за унапређење примарне здравствене заштите у Србији.

Мени је моја болест донела и нешто лепо  ̶  задовољство да помажем другима.

Коментари2
689bb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ivica Dimitrijevic
Posebna zahvalnost dr Lapčević. Zahvaljajući organizaciji ORS koju ona vodi upoznao sam svoju bolest, kako da se nosim sa njom. AS - Behter. Tačno je da se na dijagnozi ponekad dugo čeka i da je njeno rano otkrivanje značajno! A to zavisi i od dobrih doktora! Pohvalio bih dr Sonju i dr Nedovića iz instituta Niška Banja, koji su predani pacijentima i lepo sa njima rade. Ništa ne bi bilo potpuno da tu nije sestra Anica. Podružnica ORSa Niš i Danijela prużaju veliku pomoć i podršku pacijentima.
Marina Andjelkovic
Болест, лакша и тешка, а тек она најтежа, много промени човека...и треба наћи њен узрок (ради саветовања других, шта да промене у свом животу) али и смисао у њој...Мислим да ће се многи сложити са мном. Стрес, стрес и само стрес узроковач и убица број један....ко се са тим избори, алал вера. Прим. др Мирјана Лапчевић - највеће поштовање!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља