петак, 30.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 15.05.2020. у 19:45 Зора Дарина
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Лепо је чути да неко овде воли Србе

Знаш ли како се прави ракија, младић је настављао са питањима. Знам. Хоћеш ли ме научити? Не смем. То је противзаконито. Ма даај. Ако те ухвате, ја ћу уместо тебе у затвор а ти ћеш ми заузврат, доносити ракију. Види се да се дружиш са Србима, шалио се возач
Фото Пиксабеј

Често путујем, ређе бусом, чешће колима а најчешће возом. На тим путовањима  проматрам људе, окружење, размишљам, истражујем, ослушкујем... На тај начин учим како да разумем људе а и себе.

Једног дана возећи се улицама Сиднеја, на једној станици уђе млађи човек. Беше веома интересантно обучен за овдашње прилике. На себи је имао дуги црни кожни мантил и црни шешир. Морам признати да му је то лепо стајало. Помислила сам да изгледа као тајни агент.

Нешто је рекао возачу а овај се насмејао. По прописима, возача аутобуса не смеш ометати у вожњи. За овог лика то правило очито није важило.

У једном тренутку упита возача:

- Јесте ли ви Рус?

Возац је само одмахнуо главом.

- Чех, наставио је младић.

Возач је опет одмахнуо главом.

- Пољак, био је упоран.

Како је возач и даље ћутао и само климао главом, путник се изнервирао и спонтано опсовао: „Ј.... ти. Одакле си?

Фото Википедија

Возач више није могао суздржати смех. Гласно се насмејао и засмејао и остале путнике.

- Ја сам Србин, коначно  је проговорио.

- Србиииин! Младић је узвикнуо са одушевљењем и наставио: „Ја волим Србе“.

Чувши ове речи возач аутобуса се прекрстио: „Господе Боже, лепо је чути да неко овде воли Србе!

Медији су нас преставили као „лоше момке".

- Ја их волим.

- Зашто?

- Па дружим се са њима. Добри су људи.

- Где се то дружите? У Српском клубу у Бонурингу?

- Прво сам једног упознао на послу. Он ме је одвео својој кући а тамо сам упознао остале. Идем код њих на славе, рођендане. Био сам и у том клубу али више волим „Ливерпул“. 

- Занимљиво, констатовао је возач.

Младић је заустио да нешто каже, али је направио паузу, накривио главу па проговорио: „Једеш ли ти сарму?

Возач се насмејао и одговорио да једе.

- Ја је обожавам. Једном сам појео 10 комада. Милош, мој најбољи друг, рекао ми је да ће ми позлити, али мени, човече, ништа није било, причао је младић.

- Мора да си је заливао ракијом, шалио се возач.

Фото И.Милутинивић

И ја сам се насмешила и помислила да је овај шофер откаченији од овог путника.

- Јесам. Попио сам пет часа.

- Пет часа, чудио се возач.

- Па шта? Оне су малецке, показивао је прстима величину часе.

- Заспао сам на столици за трпезом. Кад сам се пробудио, човече, они сви гледају у мене као у чудо.

- Вероватно су бринули.

- Јесу. Рекли су ми да су ме будили али без успеха. Спавао сам као беба.

- Да ли те је ујутро болела глава, упитао је возач озбиљним гласом.

- Ма јок човече, дали ми да пијем неку воду од купуса.

Возац се опет насмејао.

- А расол? Па то је супер за трежњење.

- Да, да... Тај „расел" ме разбудио. Знаш ста брате, ја баш волим ракију. Кад је пијем,  ја причам добро „србски".

Возач се насмејао гласно а ја сам сагнула главу у јакну да сузбијем навалу смеха. Дошло ми је да устанем и да их изгрлим обојицу. Обожавам духовите људе а ова двојица су стварно духовити.

- Знаш ли како се прави ракија, младић је настављао са питањима.

- Знам.

- Хоћеш ли ме научити?

- Не смем. То је противзаконито.

- Ма дај. Ако те ухвате, ја ћу уместо тебе у затвор а ти ћеш ми заузврат, доносити ракију.

- Види се да се дружиш са Србима, шалио се возач.

- Јеси ли ожењен?

- Јесам.

- Да немаш можда кћерку?

-  Зашто питаш?

- Ја бих да оженим „Србкињу"'.

- Да ти кува сарму, шалио се возач.

- Ма да, збунио се младић на тренутак  те наставио

- И да пијем ракију сваки дан.

- Сарму ће ти правити али ако будеш пио ракију сваки дан, оставиће те.

- Мене оставити, упитао је младић зачуђено. Шта мени фали?

- Зато што мораш бити озбиљан, водити фамилију, домаћинство.

Ако пијеш пуно ракије, онда будеш неозбиљан, превише опуштен.

Фото Пиксабеј

- Ма хајде човече? Да ли се ти то шалиш? То ми и треба да се опустим. Доста ми је ове трке у животу којој не видим крај. Знаш, застао је мало па наставио.

- На следећој станици силазим. Хвала за вожњу. Можда се видимо некад у „Ливерпулу“.

И онда на нашем језику поздрави: „До виђења брате“!

- До виђења, отпоздравио је шофер такође на нашем језику.

После десетак минута стигосмо на главну станицу. Обратих се возачу на енглеском језику: „И ја волим Србе“.

Погледао ме изненађено те се насмејао. Онда сам проговорила на нашем језику:

- Чула сам Вас разговор.

А он ће: „ Не памтим кад сам се овако насмејао.“

- Занимљив младић,  прокоментарисала сам.

- Јесте. Зато и волим овај посао, увек има интересантних догађаја.

- До виђења земљаче!

- До виђења и жива била земљакињо.

Док сам корачала улицом, надирале су ми мисли. Где год човек иде, требало  би да више обрати пажњу на људе око себе. Да се радује сусретима са њима јер ће ти тренуци заувек остати у нама.

Баш као и овај мој у аутобусу.

 

Зора Дарина, Сиднеј

 

 

 

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 

 

 

Коментари23
ff61b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dragoljub
zaista predivan tekst,dirljiva i spontana priča.svako dobro autorki.
дивота
А тек кад видиш ћирилицу ... !
Киза
Леп, питак, емотиван есеј. Не знам само шта је у овој причи која истовремено мами осмех и сузу "испровоцирало" поједине злураде коментаре? Овде им свакако није место. Ти људи очито имају озбиљне проблеме које су запустили, па им је пријатељски савет да то што пре почну да решавају! А госпођи Зори желим све најбоље и да нам подари још овако лепих прича. Живели!
Zlatka
Divna prica divno napisana. Nasih ljudi ima na svim stranama sveta I hvala im sto nas predstavljaju na lep I kulturan nacin.
Igor
Prelepo opisan jedan spontan susret koji mi je izmamio suze na oci.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља