Ефекти вируса корона на глобалну економију и остале сфере друштва и одговори на вирус биће предмет озбиљних расправа у годинама које долазе. Последице ковида 19 су сличне паду метеора разорне снаге који је покидао технолошке, економске и социолошке структуре међу земљама и унутар њих. ММФ оцењује се да ће стопа раста БДП САД у 2020. бити – пет одсто, у ЕУ – 7,5 одсто. Шок на страни тражње је био тако јак да је дошло до дефлације; цене у Канади су пале са 2,2 одсто у марту 2019. на 0,9 одсто у марту 2020; у САД са 2,3 на 1,5 одсто; у Француској са 1,4 на 0,7 одсто; Немачкој са 1,7 на 1,4 одсто; у Енглеској са 0,3 на 0,1 одсто. Слично је и у Кини, Индији, Бразилу, Индонезији.

Државе захваћене ковидом 19 морале су хитро да реагују мерама здравствене политике да би спасли животе грађана, те да мерама монетарне и фискалне политике, колико је могуће, одрже постојећи ниво запослености и какво-такво функционисање економије и социјалних служби. Пакети помоћи за те намене десетак развијених земаља прелазе 10 билиона долара. У Јапану тај пакет чини 21 одсто БДП-а, у САД 11 одсто, Канади 8,4 одсто, Бразилу 6,7 одсто, у Немачкој и Француској пет одсто БДП-а. У тим земљама то ће довести до огромних буџетских дефицита.

Постојећа глобална криза није стандардна криза. Јаки шокови на страни тражње и понуде у глобалној економији и у свакој земљи нису били плод унутрашњих поремећаја, мада су они већ били присутни. Реч је о здравственој кризи која је избацила из строја готово половину запослених у појединим земљама. То је довело до колапса глобалне тражње, па тиме и до пада цена, до дефлације. Први на удару по паду цена и ковида 19 су сектори који производе трајна потрошна добра, све делатности превоза, разне области забаве и културе. Када цене роба крену наниже, тада је рационално да се одлажу куповине у очекивању да ће цене даље падати. А то, опет, ако има простора, води даљем снижењу цена. Дефлација посебно погађа земље и компаније које су високо задужене, јер смањеним приходима због дефлације не могу сервисирати своје дугове. Дефлација посебно загорчава живот монетарним властима, јер у свету ниских каматних стопа (какве су сада у западним земљама) нема простора за њихово даље снижавање како би се подстакла привредна активност. Дефлацију такође омогућује изузетно низак раст цена сирове нафте.

Због ковида 19 није дошло само до колапса тражње, него и до колапса понуде као основе за инфлацију. Као што је речено, дошло је до кидања ланаца снабдевања, кооперације, трговине и дистрибуције у регионалним и глобалним оквирима. То нужно мора да води несташици појединих роба и услуга, деглобализацији, промени извора снабдевања и локалној производњи, повећању трошкова производње, па тиме и расту цена. Битан елеменат притиска на раст цена чини и то што су све земље, њихове владе и централне банке, у наведеним околностима, користиле агресивне мере монетарне, кредитне и фискалне политике како би ублажиле нагло повећање незапослености, погоршање социјалне сигурности грађана и какво-такво функционисање економије. Као што се у многим земљама у другој половини 20. века на бази тенденциозног Вашингтонског консензуса некритички натурало и прихватало правило „приватизовати, приватизовати, приватизовати”, тако се сада у изнудици прихвата као пожељно решење „штампати (новац)... штампати, штампати”. Наравно, тај луксуз себи могу да дозволе САД, па и ЕУ и земље са јаком економијом и валутом.

Овде не бисмо смели занемарити утицај неповољних геополитичких прилика на кретање цена у свакој земљи и на глобалном нивоу. Ковид 19 је пружио прилику Доналду Трампу да поново покрене напад на Кину под неуверљивим изговором да Кина није на време обавестила јавност о епидемији вируса корона. Трамп се нада да ће у Кини наћи жртвеног јарца и кривца за властите пропусте у борби против тог вируса, те да ће му оштар наступ према Кини подићи рејтинг у изборима 2020. Нормално је да свако заоштравање односа између две глобалне силе мора да води снажним турбуленцијама у тарифним политикама, у релативним односима кључних валута, у ценама кључних роба и услуга.

Дефлација или инфлација нису једине алтернативе у посткоронском периоду. Постоји и треће једнако неповољно решење. Реч је о стагфлацији, о опадању или стагнацији стопе раста економије уз истовремену инфлацију. Таквих примера је било у економској историји. Шокови на страни тражње и понуде гураће цене у разним и неочекиваним правцима. Зато процене не могу бити поуздане. На пример, централне банке САД, ЕУ, Јапана и Енглеске, и поред ултралабаве монетарне политике и ниских каматних стопа, нису успеле да цене „одлепе” од земље како би дошле до пожељне стопе инфлације од око два одсто годишње. Садашњи кошмар у глобалној економији замагљује кристалну куглу да би се дале поуздане процене о кретању цена. Па ипак, чини се да ће 2020. протећи у знаку дефлације, а 2021. вероватно у знаку инфлације или стагфлације. У томе ће значајну улогу имати кретање цена сирове нафте и геополитичка динамика.

Доктор економских наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa