О недавном часу хрватског језика за ученике осмог разреда, емитованом на Радио-телевизији Војводине као део наставе на даљину, на којем се говорило о „језичкој чистоти” у Независној држави Хрватској, требало би барем један час издвојити да се прокоментарише све што је у њему проблематично дато, каже за „Политику” проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика.

Час је убрзо скинут са „Јутјуба”, уџбеник са спорном лекцијом повучен одлуком министра просвете Младена Шарчевића, али „млеко је већ проливено”. Лекција у којој се наводи да је НДХ водио бригу о чистоти и правилној употреби хрватског језика избацивањем из употребе пре свега србизама, као и да су језикословци у Краљевини СХС поистовећивали српски и хрватски језик, већ је одјекнула у јавности.

„Добро је кад држава има утврђену језичку политику, до чега се долази у доброј сарадњи државе и струке, а Србија то нема, на шта Одбор за стандардизацију српског језика одавно скреће пажњу. Добро је када се држава у складу са утврђеном језичком политиком стара о језичкој проблематици и у сарадњи са струком брине о статусу националног и мањинских језика, што наша држава не ради. Одбор за стандардизацију српског језика је много пута указивао на штетне последице које из тога проистичу, па и кад су посреди мањински језици, посебно мањински језици само на симболичком плану, не и лингвистички језици. Писао сам министру просвете да ниједан овакав уџбеник не би смео отићи у школе пре него што компетентни не утврде како се тумачи језичка проблематика. Да је наша држава имала више слуха за наша обраћања, не би било оваквих случајева”, наводи проф. др Танасић.

Он додаје да је познато да српски и хрватски погледи на период српско-хрватског језичког заједништва нису исти, да се много шта се другачије тумачи, да има много неслагања, кривотворења чињеница, присвајања српске културне баштине.

„На пример, каква је то хрватска ћирилица или босанчица? И зашто је потребно да она буде хрватска? За питање кад су Срби поистовећивали хрватски и српски језик, треба прочитати три књиге, или бар њихове предговоре, тројице хрватских филолога са размеђа 19. и 20. века: граматику од Томислава Маретића (1899, 3. издање 1963), правопис Ивана Броза (1892) и речник Фрање Ивековића (1901), којим су они Хрватима увели српски књижевни језик који је Вук Стефановић Караџић створио за Србе и њихову културу. Дакле, нису то учинили Срби, и то је било пре стварања заједничке државе Краљевине СХС, односно Југославије. Питање је озбиљно за озбиљне државе да ли се у уџбеницима националних мањина језик, историја, географија могу тумачити у супротности са ставовима домаће науке”, каже проф. др Танасић.

„Уџбеник је основно текстуално средство за стицање нових знања, његов садржај мора бити прилагођен узрасту ученика и тај садржај мора бити истинит, то је и почетак и крај ове приче”, каже у изјави за „Политику” проф. др Вељко Брборић, који на Филолошком факултету у Београду предаје и методику наставе српског језика.

„Очито је да је реч о великом и недопустивом пропусту, о нечему што није само грешка, али опет мислим да вреди бити опрезан и да не смемо користити претешке речи. Не знамо да ли је овај уџбеник прошао званично одобрење просветних власти, а садржај о коме је реч непримерен је узрасту ученика и није тачан. Непотребно је да ученици осмог разреда у Републици Србији уче нешто о језичкој политици у време Независне државе Хрватске, све уз њену географску карту. Погледајте реченицу: ’НДХ водио бригу о чистоћи и правилној упораби јавног хрватскога језика и правописа’, то се не може објаснити. Примереније би било да се ученицима каже какав је тада био однос према ћирилици, је ли то брига о ’чистоћи и упораби’”, каже професор Брборић.

Он подсећа да је већ било речи и о другим пропустима и у уџбеницима других предмета и онима који нису намењени само националним мањинама, па се чини, како истиче, да плаћамо данак брзини, несмотрености, а понекад и лошим намерама.

„Ипак, није ми познато да је оваквих пропуста било у уџбеницима за Србе у Хрватској. Код нас ученици основних и средњих школа не уче садржаје о језичкој политици у току Другог светског рата, то је за студенте србистике, и то је сасвим јасно. Ни у једном уџбенику за српски језик код нас нема речи о Новом правописном упутству које је донела Недићева влада у време Другог светског рата”, истиче проф. др Вељко Брборић.