уторак, 22.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 22.05.2020. у 20:30 Александра Исаков

Суботички гимназијалци одужили се професорки која им је уместо родитеља долазила на матурски и дипломски

Бивши ђаци Светлане Симић основали фондацију и же­ле да до­де­ле сти­пен­ди­ју ко­јом ће са­чу­ва­ти се­ћа­ње на њен пе­да­го­шки и ху­ма­ни­тар­ни рад
Последња генерација: Светлана Симић са ученицима (Фото приватна архива)

Су­бо­ти­ца – Шко­ло­ва­ње ни­су са­мо оба­ве­зе, уче­ње, тр­ка за оце­на­ма  већ и ути­ца­ји ко­је мла­до би­ће тр­пи то­ком свог ста­са­ва­ња у зре­лу осо­бу. Ка­да се освр­не уна­зад упра­во ти ути­ца­ји, љу­ди и до­га­ђа­ји ко­ји су пре­суд­но об­ли­ко­ва­ли лич­но­сти је­сте оно што се но­си из школ­ског до­ба. За ге­не­ра­ци­ју уче­ни­ка Гим­на­зи­је „Све­то­зар Мар­ко­вић” то је не­су­мљи­во би­ла и про­фе­со­ри­ца Све­тла­на Си­мић. Ка­ко би јој се, са­да и пост­хум­но оду­жи­ли за све оно че­му их је учи­ла, а би­ло је то мно­го ви­ше од по­зна­ва­ња не­мач­ког је­зи­ка и гра­ма­ти­ке, што је би­ла ње­на основ­на стру­ка, ови да­нас мла­ди љу­ди фор­ми­ра­ли су Ху­ма­ни­тар­но удру­же­ње „Све­тла­на С. Си­мић”.

‒ Про­шле го­ди­не смо се оку­пи­ли, ми уче­ни­ци ње­не по­след­ње ге­не­ра­ци­је ко­ју је во­ди­ла као раз­ред­ни ста­ре­ши­на 1996. го­ди­не, а увек се оку­пи­мо ка­да из ино­стран­ства до­ђу на­ши дру­га­ри ко­ји жи­ве пре­ко оке­а­на. На­рав­но, по­ве­ла се реч о про­фе­со­ри­ци Си­мић, и та­да је Жељ­ка Шик­ман Удо­ви­чић, ко­ја жи­ви у Ка­на­ди, пред­ло­жи­ла да фор­ми­ра­мо удру­же­ње и кроз ње­га по­мог­не­мо дру­ги­ма ‒ при­ча нам Ми­ро­слав Ра­ше­вић, је­дан од тро­је осни­ва­ча удру­же­ња. Ра­ше­вић је да­нас елек­тро­ин­же­њер и кроз ње­го­во се­ћа­ње про­ве­ја­ва уве­ре­ње да би до ди­пло­ме сти­гао знат­но те­же да ни­је би­ло про­фе­со­ри­це Све­тла­не Си­мић да га по­др­жи. „Пр­ви пут сам из Са­ра­је­ва до­шао у Су­бо­ти­цу 1992. и упи­сао пр­ви раз­ред Гим­на­зи­је и она ми је би­ла раз­ред­ни ста­ре­ши­на. Он­да смо се са ро­ди­те­љи­ма вра­ти­ли у Са­ра­је­во, да би по­но­во из­бе­гли 1996. го­ди­не и ја упи­су­јем дру­го по­лу­го­ди­ште у истом, ње­ном раз­ре­ду.” Ка­же био је то те­жак пе­ри­од, уз све тур­бу­лен­ци­је мла­до­сти, био је ту и те­рет из­бе­гли­штва. „Би­ла је фо­ку­си­ра­на на еду­ка­ци­ју, али је она мно­го раз­го­ва­ра­ла са сви­ма на­ма. По­кла­ња­ла нам па­жњу не са­мо на­ма из­бе­глич­кој де­ци већ се пре­ма чи­та­вом раз­ре­ду од­но­си­ла са мај­чин­ском бри­гом”, при­ча Ра­ше­вић. Ду­би­ну ње­не емо­тив­но­сти до­бро је осе­ти­ла Жељ­ка ко­ја се у Су­бо­ти­ци об­ре­ла са­ма, про­фе­со­ри­ца Си­мић по­мо­гла је да је сме­сте у Дом уче­ни­ка, по­вре­ме­но је при­хва­та­ла код се­бе. Да­нас је Жељ­ка ува­же­ни члан ка­над­ског дру­штва где је до­би­ла сту­дент­ску сти­пен­ди­ју као ло­кал­на ис­так­ну­та лич­ност и ак­тив­ни члан за­јед­ни­це. У пи­сму из Ка­на­де се­ћа се: на ма­тур­ском и ди­плом­ском ис­пи­ту са њом ни­су мо­гли да бу­ду ма­ма и та­та, али би­ла је про­фе­со­ри­ца Си­мић.

Ме­ђу осни­ва­чи­ма ху­ма­ни­тар­ног удру­же­ња је и Алек­сан­дар Ди­ми­три­је­вић, прав­ник, не­ћак про­фе­со­ри­це Си­мић. По­след­њих го­ди­на свог жи­во­та, а умр­ла је 2009. го­ди­не по­све­ти­ла је ње­му, чу­ва­ла га и бри­ну­ла о ње­му. „Она је би­ла чо­век пун вр­ли­на, учи­ла ме је до­бро­ти и то­ме да ни­ка­да не смем да су­дим дру­ги­ма”, ка­же Ди­ми­три­је­вић.

Циљ ху­ма­ни­тар­ног удру­же­ња је да са­чу­ва се­ћа­ње на про­фе­о­ри­цу Си­мић упра­во кроз да­ље чи­ње­ње до­брих де­ла, она­ко ка­ко је то и она са­ма ра­ди­ла. Ово удру­же­ње је тек на свом по­чет­ку, али же­ле већ на­ред­ног ме­се­ца да до­де­ле јед­но­крат­ну сти­пен­ди­ју у ви­си­ни од 60 хи­ља­да ди­на­ра, ма­ту­ран­ту Гим­на­зи­је „Све­то­зар Мар­ко­вић”. ‒ По­сто­је ве­о­ма та­лен­то­во­ва­ни и до­бри ђа­ци ко­ји жи­ве у те­шкој ма­те­ри­јал­ној си­ту­а­ци­ји. На­ша иде­ја је да им са овом по­мо­ћи олак­ша­мо да­ље шко­ло­ва­ње, упис на фа­кул­тет ‒ ка­же Ра­ше­вић. Уз до­бар школ­ски успех чла­но­ви удру­же­ња же­ле пре све­га да мо­ти­ви­шу мла­ду осо­ба ко­ја се и са­ма ба­ви ху­ма­ни­тар­ним ра­дом.

Удру­же­ње је фор­ми­ра­ло сво­ју стра­ни­цу на дру­штве­ној мре­жи, Ма­ри­ка Кр­пеж, та­ко­ђе про­фе­сор­ка и Све­тла­ни­на дру­га­ри­ца из мла­до­сти,  на­пи­са­ла је ње­ну би­о­гра­фи­ју, ја­ви­ли су се и про­фе­о­сри из гим­на­зи­је спрем­ни да по­мог­ну да удру­же­ње до­де­ли сти­пен­ди­ју. Ми­ро­слав Ра­ше­вић ка­же да од ка­ко се са­зна­ло за њих ја­вља­ју му се бив­ши уче­ни­ци Све­тла­не Си­мић спрем­ни да их по­др­же. Све­тла­на Си­мић, про­фе­со­ри­ца не­мач­ког је­зи­ка су­бо­тич­ке гим­на­зи­је, пр­ва пред­сед­ни­ца Срп­ског кул­тур­ног цен­тра „Све­ти Са­ва”, та­ко је као вр­стан пе­да­гог  ге­не­ра­ци­ја­ма сво­јих уче­ни­ка пре­не­ла спо­соб­ност и спрем­ност да по­мог­ну дру­гом.

Коментари6
a8f2b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Lidija
Divno i emotivno .Udruženju želim dugovečnost i uspeh, na radost mnogih generacija.
Kiza
Kada se uz kucno vaspitanje nadoveze pravilan pedagoski rad tu je uspeh zagarantovan. Bravo!!!
Zoricacifra
B R A V O ! ! !
bata
bravo !
dejan sakos
Svima Vama, desetka!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља