уторак, 04.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 22.05.2020. у 22:00 Гордана Поповић
ПОСЛЕ ИЗОЛАЦИЈЕ: ЈАРМИЛА ВЕШОВИЋ, сликарка

Живот ипак побеђује

Човек се навикне на све, па ће се навићи и на ову нову муку да се постројава у редове, са маскама и са рукавицама
Јармила Вешовић ових дана у свом атељеу у Паризу (Фото лична архива)

Дани после изолације биће тежи од самог карантина, јер је притисак још већи и захтева од свих понашање и рад у условима који „ометају” илузију да се живот нормализовао, каже Јармила Вешовић, сликарка, која већ годинама живи и ради у Паризу. Док је у време изолације посматрала Париз са своје терасе са које пуца поглед од Нотр Дама до Монтружа, град јој је изгледао као мртав у застрашујућој тишини.

– Ни звука, ни гласа! А тишина говори о смрти – каже за „Политику” сликарка која са два своја дела учествује на аукцији слика чији приход иде за француске медицинаре.

Париз је у време изолације био као мртав у застрашујућој тишини  Јармила Вешовић ових дана у свом атељеу у Паризу

Аукција почиње управо данас на интернету пошто нема окупљања, а обављаће је комесар из аукцијске куће „Друо” која ће иначе финансирати слање слика купцима. Око стотину сликара дало је своја дела за ову аукцију, а оно што је нашу уметницу нагнало на овај корак јесте чињеница да за медицинске раднике треба учинити и нешто више. Нису довољни само аплаузи са терасе, сматра она.

– Сада се председник Француске Емануел Макрон извињава, објашњава да није добро реаговао, да није успео да држи ситуацију под контролом. Држава нема контролу него се само прича о детаљима санитарне заштите и ништа није предузето да се заиста спречи ширење болести. Добро је да су издвојили буџет за оне који не могу да раде, јер економска криза је подједнако убитачна као и вирус корона. Вакцину у Француској финансира Америка, која као таква има право да се прва снабде. Такве су нам званичне информације, а нација седи маскирана у рукавицама и послушно клима главом. А и шта би друго, јер се сваки прекршај плаћа 135 евра. Сада камере прате кретање људи који иду на посао првим метроима, контролише се да ли сви имају маске и рукавице, да ли се држе на удаљености од два метра. Ето каква нам је свакодневица првих дана после изолације – прича Јармила Вешовић која одувек, упркос уроњености у сопствени свет што је карактеристично за уметнике, помно прати сва дешавања и у спољашњем свету.

Тврди да не примећује да после изолације нестаје страх од вируса. Страх ће нас, сматра, држати већ тиме што ћемо морати да будемо предострожни и што нико није сигуран до када ће све трајати.

– Колико смо немоћни и разоружани пред једним вирусом, који нас је сатерао у страх, стрепњу, а многе и у смрт. Пре свега, наше психолошко стање се мења, бојазан од заразе може да се развије у тешко параноично стање. Сви смо обележени једном нечовечном дистанцом која ће се повећати после изолације у свим доменима. Непрестано се прича о санитарним мерама, а нико да проговори о психохигијени: како савладати страх? Усамљени у притвору, без посла и извора прихода, ето хаоса у коме смо живели последњих месеци и који разара и убија сваки оптимизам, а изгледа да ни после изолације неће бити много другачије – додаје сликарка, чију ретроспективу је београдска ликовна публика видела у новембру 2018. године у Кући легата.

Дани које је провела у изолацији били су, каже, испуњени меланхолијом и сетом:

– Уредила сам атеље, склонила све слике да се предам новим мислима без икаквих утицаја прошлости. Осећање да не могу да изађем из куће ми се допадало, као да сам на броду на пучини, на чардаку ни на небу ни на земљи. Нема силаска. Сваки дан је био једна креација, један живот који треба надахнути смислом у том хаосу тешких мисли, страха, мртвих који су претварани у статистику и које нико није могао да испрати с поштовањем...

Иако је припремала нова платна, у овој „готово ратној ситуацији”, није могла да слика, а чак ни да се мирно препусти размишљању о новој слици.

– Одлагала сам сваки дан почетак нове слике да се не „уселе” моје немирне мисли у потку тог рада и подсећају ме на зла времена, стрепњу, удаљавање. Желим да задржим свежину живота, која ће се сигурно вратити. Помишљам да ми, хтели то или не, постајемо одраз те нове ситуације, новог начина живљења. Вредности до којих држимо и које чине да будемо оно што јесмо, сада су чак у трећем  плану – каже Јармила Вешовић док чека да се све нормализује.

Сликање чека, посете музејима чекају. Лувр ће, каже, бити отворен у јулу, сa „програмом” који никоме није јасан, осим норми заштите од вируса и уз неизвесност да ли ће га те мере зауставити.

Ипак, наша сликарка не дозвољава да је савлада песимизам, јер „човек се навикне на све, па ће се навићи и на ову нову муку да се постројава у редове, са маскама и са рукавицама”.

– Кад помислим колико је дуго човек на земљи, живот ипак побеђује – поручује на крају.

Коментари0
42687
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља