Више од деценије моја недеља резервисана је за лутање улицама Њујорка, без икаквог циља. Све што желим јесте да се изгубим међу милионима „помахниталих” викенд туриста и небодера који прете сваког трена да ми се сруче на главу.
Гледајући их увек ме прогоне исте мисли: „Како су их „склапали? Колико несрећника се са њих стрмоглавило и завршило у пластичним кесама? Докле ће пркосити времену, природи, људској похлепи и освајачима широм света?“
Помислим постоји ли какав празан кутак на врху неког од тих облакодера где бих могао да проведем остатак живота хранећи голубове и уживајући у изобиљу сунчеве светлости?
Сваки „откачени” пролазник, мајсторија људске руке или сићушно створење које тражи мрвице хране да преживи још један сат у „Великој јабуци” разликују моје недеље од других дана.
И нико и ништа ме не може зауставити од тог порока. Ни пролећна провала облака, ни зимски њујоршки ветар који немилосрдно „уједа” за нос и тера сузе на очи. Све и свако мора да се подреди овој мојој навици.
За сваку сезону имам посебан пар обуће, панталоне, јакне, наочаре за сунце. Али увек носим примерак „Њујорк тајмса“, полуисправан транзистор на батерије, бројаницу на левој руци и празан папирић са оловком у унутрашњем џепу јакне.
Ипак, мој најоданији сапутник у том лутању по граду је стара добра руска “Смена 8”, фотоапарат који без поговора слуша и „краде” ретке моменте из људске џунгле.
Глуварење од свитања до последњег сунчевог зрака поред милиона растрчалих посетилаца даје ми осећај најусамљенијег људског бића на земаљској кугли. Често, сатима и сатима не изустим ни једну једину реч ни са ким. Свако је у свом свету, заузет, јурцајући да види што више за 24 часа у „граду свих градова“. Заслепљени изобиљем и свакојаким чудима велеграда, сударају се док гледају у богате излоге, уместо у особу поред себе.
Док Њујорк спава са једним отвореним оком, ја устајем без навијеног сата, кувам велику шољу турске кафе за понети, навлачим похабане фармерке, качим мали руксак око рамена и излазим напоље да сведочим рађању новог дана. Прва, најтежа одлука је да л’ да кренем лево ил десно? После тога, све је лакше.
Недељом ујутру, пре изласка сунаца, широки булевари велеграда затрпани су смећем од претходне, „луде” ноћи. Срећем ретке пролазнике из треће смене. Лелујајући се од умора, они журе да се дочепају својим малих изнајмљених собица у Бронксу и Бруклину, пре најезде првих туриста.
Понеки од њих застане да поред парка сркне гутљај-два „старбакс“ кафе, повуче пар димова цигаре, баци поглед на наслове тек изашлих јутарњих новина и затим настави до најближе метро станице.
Отворени њујоршки паркови посебно привлаче љубитеље кућних љубимаца и суграђане без крова над главном. Годинама већину неудобних дрвених клупа запоседају исти становници. Те клупе су њихове сталне адресе, све док их запослени у парку не пронађу једног јутра мртве, покупе и однесу у непознатом правцу.
Зими се селе у напуштене зграде или подземне станице. Ништа прецизније не наговести долазак лепог времена као ти изгладнели, болесни или промрзли људи.
Љубитељи кућних љубимаца стижу у исто време да прошетају њихове „бебе”. Бескућници и шетачи паса се не воле и ретко размењују речи. Чак ни куртоазне јутарње поздраве. Господа са повоцима, са нескривеним презиром гледа на људе без крова над главом.
Већ другу годину заредом у Медисон сквер парку, поред Пете авеније срећем Митка. На истој клупи, увек загледаног у даљину, са исцепаним кофером на три точкића. Кад ме види, обрадује ми се као најрођенијем. Док пијемо кафу Митко ми прича како је једног давног хладног јануарског јутра препливао Дунав да би се дочепао обећане земље.
„Југославија је за нас била спас. Бекство из сиротиње, Запад на истоку, све”, говори мало на приученом српском, мало уличним, искривљеним енглеским, а највише на свом румунском језику.
Разумели би се и без речи. На њему се види свака ноћ преспавана под ведрим небом на дводелној тврдој парковској клупи. Из крупних очију, које долазе до изражаја на испијеном брадатом лицу, вири нескривена туга. Преклињући дан када је дошао и Бога који га је довео у ову људску џунглу.
После година тешког рада, успео је да уштеди довољно долара и плати авионску карту његовој великој љубави из детињства Илинки.
„Све сто сам имао, до последњег цента, послао сам по попу мојој Илинки”, наставља мој земо Румун „калемећи” следећу цигару.
За мање од годину дана Илинка је упознала једног старијег „жабара” и отишла са њим без повратка. Митко се се пропио и убрзо остао без игде ичега. Од тада је Медисон сквер парк његова стална адреса. И зими и љети. Понекад недељом одгега се уз помоћ штапа до српске цркве Свети Сава, преко пута парка.
„Пристао бих да умрем сутра, само да још једном видим моју Илинку”, са истим речима увек ме испрати Митко на растанку.
Марко Смиљић, Њујорк
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
