петак, 10.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 30.05.2020. у 18:00 Предраг Перишић

Шетња у доба короне

(Фото Пиксабеј)

Данас сам први пут после толико времена изашао у шетњу у оближњи парк. Дозвољену шетњу од један сат и 600 метара од стана. У себи сам бројао до 600 јер ми је син рекао да је сваки мој корак један метар и да морам да бројим кораке. Два пута сам се збунио па сам морао с пола пута да се враћам до моје зграде и да кренем испочетка с бројањем. До 500 ми је још некако ишло с бројањем, а онда све ми се збркало у глави…

Парк је био пун старијих људи и жена. Отприлике мојих година. Сви су, апсолутно сви, имали маске и рукавице. Били су прилично скромно, да не кажем сиромашно обучени. То су љиди које не срећемо сваког дана у нормалним околностима. Шетали су споро, уз помоћ штапа или „ходалице”. Придржавали су се и ослањали једни на друге. Крцкају кости, шкрипе колена, криви се кичма, али они иду упорно напред, корак по корак. Узбрдо, низбрдо... уздигнуте главе, борећи се за дах, прескачући рупе у асфалту, као да трче своју последњу животну трку, као да трче у сјајну будућност која их чека на крају пута, где ће опет бити млади и лепи. И то је у реду. Увек је прошлост лепша од садашњости, а нарочито од будућности.

Шетајући, у проласку сам приметио комшију из моје зграде. Осмехнуо сам се и раширених руку му кренуо у сусрет. Било ми је драго да прозборим с неким познатим неколико речи. Ужелео сам се разговора са живим људима. Комшија ми је махнуо руком, панично убрзао ход и нестао с видика. Већ данима нисам ни са ким разговарао. Ако се не рачуна мој разговор с компјутером и телевизором, на кога се издирем и често вичем. Понекад и без разлога. А он ми љутито одговара. Ја једно – он друго.

Ја: Зар не видиш да пропадамо?!

Телевизор: БДП нам је највећи у Европи.

Ја: Зар не видиш да нико не ради? Хиљаде незапослених.

Телевизор: Процене ММФ-а су фантастичне. Ми смо једина земља у Европи која ће напредовати захваљујући корони. Сви због короне пропадају, а ми напредујемо. Бољи смо и од Америке и Немачке.

Ја: Ако наставиш с тим причама, разбићу те!

Телевизор: Истина боли… то мораш да схватиш!

Један доктор је рекао: „У карантину није проблем уколико разговарате с намештајем, мало је озбиљнија ствар ако вам намештај одговара и свађа се с вама”. Ја се потуно слажем с овим доктором. Али мислим да је право свакога да одговори на одређене примедбе и одбрани свој став и своје мишљење.

После краће шетње сео сам на клупу у парку да се одморим. Повремено сам гледао на сат да не прекорачим дозвољено време за шетњу.

У једном моменту, као по команди, људи су кренули према излазу из парка. Парк је почео да се празни. Сви су кренули у истом правцу, према граду и својим кућама.

Помислио сам да није у граду избио пожар или неке демонстрације. Упитао сам старијег господина који је убрзаним ходом пролазио поред клупе на којој сам седео: ,,Господине, шта се догађа? Куда су одједном сви кренули?”

Господин се зауставио и прилично изненађено ми одговорио: ,,Не знате?! Ускоро почиње ТВ дневник.”

,,Сви су наједном кренули кућама да гледају ТВ дневник?!”

,,Да. Што вас то чуди? Извините, морам да пожурим да не закасним. Првих пет минута су најважнији. То су вести дана.”

Парк је наједном опустео. Једино сам још ја седео на клупи. И неколико брбљивих птица на грани. А онда су и оне одлетеле. Поред мене је прошло неколико паса луталица. Нису ме ни погледали. Брзо су нестали из парка.

Седео сам сам у парку, у мраку. Баш ми је било пријатно. Свеж ваздух, мир, тишина...

На улици су се зауставила полицијска патрола. Чуо сам глас полицајца: ,,Хало, централа, овде имамо једна необичан случај. Човек седи сам у парку док се емитује ТВ дневник на националној фреквенцији. Много је сумњив. Неки чудак. Шта да радимо? Да га приведемо?”

Радио је одговорио: Не…води га у „Лазу”. Он је за њих. Сигурно није нормалан чим не жури кући да гледа ТВ дневник!

Скочио сам и потрчао према својој кући. С прозора првог спрата комшија кога сам срео у парку довикнуо ми је: ,,Комшија, касните пет минута. Ја сам то пријавио полицији. Без љутње, за ваше добро! Ред мора да се поштује. Држава мора да се уважава. Одлуке државе важе за све. Па и за наводне писце као што сте ви.”

Утрчао сам у свој стан и закључао врата. Укључио сам телевизор. Управо се емитовала шпица ТВ дневика. Одахнуо сам да нисам закаснио. Отишао сам до фрижидера и узео стаклену флашу пуну хладног пива. Попио сам један гутљај. ТВ водитељка је умилним гласом рекла: Добро вече, драги гледаоци… На почетку вести дана… ММФ је објавио…

Замахнуо сам и бацио свом снагом флашу у правцу телевизора. Гласно сам викнуо: ,,Рекао сам да ћу те разбити ако наставиш да причаш то што причаш!” Завладао је мрак. То је све чега се сећам, докторе…

Професор ФДУ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари3
30226
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Kantov kategorički imperativ
Obožavam tekstove prof. Perišića. Tako su puni emocija...
Penzionerka
U meni imate saborca u okršaju sa televizorom.
саВа
Свака част.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља