среда, 15.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 30.05.2020. у 18:00 Синиша Корица

Југославија је морала настати и морала нестати

(Никола Костандиновић)

Вирус корона мења начин живота, посебно нас времешнијих, али оставља и много времена за размишљање. Моје теме за размишљање су друштвени процеси и турбуленције у њима. Социјализам, капитализам и питање: Има ли нешто треће? Словенац Божидар Језерник написао је књигу: „Југославија, земља снова”. У поднаслову би могла да стоји мисао Џона Лемпија: „Два пута била једна земља”. Језерник у својој књизи провлачи тезу да је Југославија морала настати и морала нестати. У односу на ову наоко противуречност, у тој реченици заједничко је оно „морала”. Зашто? Зато што словеначка елита није знала како да се ишчупа из скоро седмовековног подаништва аустријском царству. Излаз су видели у Југославији. Хрватска елита је знала да сами не могу сачувати онако велико море, а српска да једино у новој земљи могу обезбедити да сви Срби живе у једној држави. Кад је створена прва Југославија убрзо се показало да њени савременици нису били дорасли да ову заједнчку идеју одрже у животу. Нешто слично се десило и с другом Југославијом. Југославија је морала настати и морала нестати.

Да подсетим, изашли смо из Другог светског рата као победници, али и разрушени, материјално огољени, онеспособљени. Елан који је водио победи наставио је свој поход и после рата. Земља се брзо обнављала, рушевине рашчишћавале, ново градило и то бржим темпом него што би обезбедио било који облик тржишне привреде у условима ондашње беде, сиромаштва, немања алата, нити машина. То је та прва фаза социјализма у коју је уграђен елан с великим ефектима.

Потом долази наредна, у којој је ондашњи харизматични вођа Тито разумео принципе функционисања света после Другог светског рата и из њега извлачио немалу ренту за своју земљу, нашу Југославију. Американци, да би нас држали на довољној дистанци од својих противника у хладном рату – Совјета, давали су бесповратну помоћ, а Руси су чинили то исто, само без средстава – отворили врата нашој роби на свом херметички затвореном тржишту. Тако је код нас дизана производња обуће, намештаја, текстила, који су имали велику прођу на гладном совјетском тржишту.

Та додатна инфузија давала је нов подстицај развоју земље. Потом долази трећи фактор, пристиже прва школована генерација, факултетлије које су давале нови ветар у једра Југославији. Тако смо дошли до 1975, године кад смо земљу увели у ред средњеразвијених европских земаља, постали прави Запад за суседе Мађаре, Румуне, Бугаре. Потом су кола кренула низбрдо. Није имао ко да нам каже: развили смо земљу до средњоевропског просека, а сада, да бисмо је очували, морамо је мењати, друштвену својину замењивати ефикаснијим облицима својине, једнопартијност претварати у вишестраначје, федерализам замењивати неком врстом конфедерације... Водећа партија то није разумела и ту је пала. Нова генерација више није хтела да иде по своје мишљење у Комитет. И тако се социјализам урушавао сам од себе, енергија је јалово отицала кроз бројне пукотине оног времена. Понирући нестајала. Систем није имао довољно уља (влаге) за сопствено подмазивање. Расушио се. Морао настати, па нестати.

На све ово надовезао бих и један филозофски поглед на социјализам, на његову дуговечност. Поћи ћу од тога да је човек део природе и да мора, хтео то или не, да с њом дели природне законе. А у природи влада суровост Дарвинове теорије о селекцији. Веће дрво наткриљује мање, не да му да израсте, моћнија и снажнија животиња убија слабију, и тако редом. Ни код људи не може бити другачије. Јачи и моћнији подјармљују слабије. Ми смо покушали на равни друштвене, заједничке својине да обезбедимо услове да сви равноправно владају: изнадпросечно способни, просечни и слабији. Држало је то воду, али само донекле, док се пројекат социјализма није урушио у целом свету. Једноставно, не могу сви бити равноправни, јер нема довољно ресурса на Земљи да сваки становник планете вози аутомобил, они у Детроиту, као и они у џунглама Африке или у племенима Јужне Америке, да сви имају амерички стандард. То је готово немогуће, као што је немогуће да заједно живе антилопе и лавови, равноправно на истој заједничкој подлози, биљном свету Африке. Не може то по законима природе, па ваљда онда ни код људи као делу природе. И они (људи) се међусобно крљају, уништавају. Јачи опстају.

Социјализам је заменио капитал – однос који данас доминира светом и прави огромне разлике, неравнине међу људима, нацијама и државама. О критици капитал-односа, посебно његовог империјализма као највише фазе капитализма, бар је тако по Лењину, пишу данас многи филозофи са Запада. Критички, сумрак капитализма и идеологије неолиберализма. Међутим, остаје отворено питање: имају ли социјализам и капитализам алтернативу, који је то трећи пут? Ту запиње памет света овдашњег. Није решење враћање на социјализам, али тешко је и издржати садашњи империјалистички поредак; трећи пут као нека алтернатива још се не назире. Памет нам је застала. Друштвене науке имају много поука на тему критике прошлости и садашњости, али не нуде решења будућности. У дефициту су.

Публициста, бивши члан савезне владе (у СФРЈ)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари38
49d0d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vasa
Jugoslavenska ideja je bila velika ali mi smo bili mali (Desimir Tosic)
Растко Дијаспорац
Главни узрок распада Југославије је што је то била кућа без темеља. Није имала своју привреду, и то зато, што су у власти седели саботери. А то се показало током распада. Запад је заврнуо славину којом су дотицали кредити, и саботери, унутрашњи и спољни, су показали своје право лице,Остварен је план скован у Дрездену, али је био замаскиран по систему : “На вука повика, а лисице месо једу”. Србија треба да се врати вредностима које су биле њен темељ у прошлости.
Samoupravni socijalizam je idealan za postene ljude
@vox ex populi: O kojem tekstu Vi ovdje pisete? O ovom, ili o "Razvodu na balkanski nacin"? Samoupravni socijalizam je drustvo slidarnosti. Dakle, drustveni poredak za "samosvjesne i postene ljude", a ne za one druge sto oplakuju "jadnog kralja", zajedno sa zlatnim polugama koje je iz sefa Narodne banke Jugoslavije jamio i odnio u London radi lijepog zivota i sa grbace naroda. Ne znam kojih ste godina, ali ako u samoupravnom socijalizmu niste zivjeli i odrasli nemozete o njemu ni slova napisati!
vox ex populi
Samoupravni socijalizam je bio utopija i tu ne treba trošiti riječi. Jugoslaviju nisu kao konačno rješenje prihvatili Slovenci i Hrvati tako da ni tu ne treba trošiti riječi. Srbi su to krvavo platili. Ne ponovilo se. U ustav Srbije treba unijeti član da je zabranjen ulazak u zajednice sa bivšIm republikama SFRJ.
Боба
Тезе које не пију воду. Ништа није морало да је било памети на власти а тога је поилако нестајало. Сем тога уопштене тезе о "национализму" као кривцу без помињања искључиве намере Словенаца и хрвата да растуре Југославију (за разлику од Срба) је тежак промашај. Прича о томе да се један систем који је итекако функционисао "морао растурити" исто тако - накнадна памет и правдање за почињену глупост.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља