Пуних пет година хуманошћу је пунио ступце медијске јавности у које је доспевао што због помоћи коју је немилице носио у најзабаченије делове земље Србије, посећујући убоге и гладне до којих само понекад поштари стижу, што због столица за храњење беба које је правио и поклањао свим родитељима који их нису могли купити.
Столар Милорад Јурковић из Раковца код Беочина ових дана направио је јубиларну 2000. поклон-столицу за храњење малишана и решио да се повуче. Не толико из мајсторске радионице у којој по наруџбини израђује дрвени намештај, већ из јавности у којој је познат све до Америке, па је посао препустио осамнаестогодишњем сину Стефану. Предао му је кључеве свог столарског царства и заветовао га, како сведочи за „Политику”, да никада ниједну столицу за бебе не прода.
Помагаће му да их прави док је год при снази, али Стефан од овог маја поносно преузима очеву акцију поклањања дрвених хранилица коју на „Фејсбуку” воде под слоганом „Само нек се деца рађају”. Млади наследник је и изабрао породицу којој је поклонио очеву 2000. столицу. А доказујући да ивер од кладе даље не пада, пронашао је баш оне који су много више од хранилице за бебе заслужили и чији су преци овај народ и те како задужили.
У 2000. и 2001. мајстор Милетову и Стефанову столицу удобно су се сместиле унуке Радета Милошевића, ратног хероја страдалог у бици на Кошарама. Стефан је хранилице уручио Милошевићевој ћерки Јовани која са супругом живи као подстанар у Новом Саду у који је из Пожаревца дошла хитајући трбухом за крухом.
Мајстор Миле каже да је у Стефановим годинама већ увелико сам правио намештај, па сматра да је време да му се и син, уз стицање пунолетства, осамостали, а не да као већина младих проводи дане на компјутеру и телефону.
– Треба на време да почне да размишља о будућности. Стефан ми од његове 15. године помаже у радионици, тако сам га учио јер никад није наодмет имати занат у рукама. Све ће да постигне уз добру организацију времена. Ако бог да, на јесен ће он да упише и Факултет спорта и физичког васпитања у Новом Саду, јер је дугогодишњи спортиста. Врхунски је џудиста, а однедавно и ММА борац. Ипак се надам да ће од столарије да живи, као што сам ја, уз свирање хармонике по кафанама и слављима, тим занатом породицу прехранио – истиче мајстор Миле, о коме смо писали и прошлог децембра када је одбио да оде у Њујорк и прими награду наше дијаспоре „Хуманиста године”.
Замолио их је да неколико хиљада евра неопходних за његов пут и десетодневни боравак у Америци поклоне болесном детету из Србије коме су те паре неопходне. Своју мисију посећивања и подупирања најугроженијих српских породица наставиће каже док год се креће. Убеђен је да би свако иоле нормалан и лепо васпитан исто урадио.
– Материјалне ствари ми ништа не значе. Обишао сам готово сваки кутак Србије где живе сиромашни и болесни и нагледао се тужних ствари. Наиђем бар једанпут месечно на породице које ћуте и живе са својом патњом и болешћу, а видим да не могу да преживе. Често су неписмени, имају болесно дете и нису уопште упознати са правом да могу да добију помоћ од државе. Дојаве ми људи које и не познајем, па се са супругом и сином упутим да им однесем помоћ – објашњава столар из Раковца, који је због својих дела почетком 2019. одликован Сретењским орденом Републике Србије.
