У рано јутро, жути такси, један од заштитник знакова „Велике јабуке“ јури муштерије из ноћне смене и тек придошле туристе. Поред таксиста у раздрнданим четвороточкашима највреднији ранораниоци Њујорка су људи у флуоресцентним мокрим униформама са огромним воденим шмрковима. Не обазиру се на случајне пролазнике, они дотерују град за још један незабораван дан. С времена на време, чује се нека псовка, ал’ у глуво доба дана то никога не дотиче.
До девет ујутру њујоршке улице и булевари изгланцани су и спремни за нову инвазију знатижељних туриста из целог света. Дуж најпрометнијих булевара сувенирске радње су већ отворене а њихови власници смишљају последње трикове како да намаме радознале муштерије. Првим купцима нуде бесплатне привеске са логом Њујорка.
Из ресторана заударају јаки мириси хране. На вратима модних продавница окачени „невиђени попусти”. Ирски пабови од јутарњих сати нуде „хепи ауер“ за „корона” пиво.
Од Кипа слободе па до Централног парка скоро је немогуће наћи слободно столицу у кафеу, ресторану, место на клупи у парку или поред реке Хадсон. Емпајер стејт билдинг поносно штрчи у средини острва, правећи вртоглавицу свима који покушавају да досегну погледом до њеног последњег, 102. спрата.
Менхетн постаје мален за Њујорчане који са отвореним презиром гледају према незваним гостима. Све је некако тескобно, неудобно, прљаво и нервира их. Дуге колоне радозналих туриста претварају острво у мравињак пуних покретних силуета, зурећи горе-доле са јединим циљем - да се сликају за успомену испред што више познатих градских локација.
Многима Њујорк са 105 билионера, на тренутак, постаје остварљив сан. Сваком власнику мале локалног бирцуза или трафике са двоје запослених, место је поред Пете авеније или Бродвеја. Све им изгледа доступно и могуће, на дохват руке. Али, пентхаус који је продат за 238 милиона долара у 57. улици, тик поред Централног парка, освешћује их у трепају оку да, ипак, Њујорк није за свакога. Као и хиљаде запуштених бескућника, дуж главних улица и булевара, молећи их за једну четвртину долара.
Чим падне ноћ Тајмс сквер се претвара у калеидоскоп од стотину боја. Билборди преко целих зграда смеше се сваком пролазнику док промовишу најновији позоришни комад, стендап комедију, филмски хит, најнаграђиванији бестселер...
На крају дана, уморни од километара јурцања, натоварени јефтиним сувенирима, мајицама, капама, рекламним брошурама, једнодневни Њујорчани нестају у трећеразредним хотелима и хостелима по ивицама града.
Од поноћи до зоре ноћни клубови нуде провод за памћење као у Синатриној химни града: „Њујорк, Њујорк”. Међу најзаузетијима су даме у приљубљеним хаљинама уз тело које чекају и надају се принцу на белом коњу и останку у највећој америчкој метрополи, заувек.
Али живот је необјашњиво чудо. Тешко разумљив и паметнима, најхрабријима па и вечитим оптимистима. Ништа не траје вечно, ни добра ни лоша времена, као у мемоарима проте Матеје Ненадовића.
Један од мојих, вечито гладних и никада задовољних капиталистичких газда, преко ноћи отпустио је седам хиљада хранилаца породица без речи образложења. Да би, како каже, спасао најсавршенији систем у људској историји - капитализам.
Силан као да ће живети вечно, кад год би прошао поред мене љутито би добацио: „Сибирац знаш ли ти где си? Пожури! Америка не може да чека. Америка мора бити најбоља на свету”.
Нисам хтео да га исправљам да је Сибир далеко од моје мале државе, на другом крају европског континента, јер вероватно не би ништа променило.
Недеља, пролеће 2020 године. Време короне. Невидљива и опака болест загосподарила је Њујорком. Свима. И као да нас опомиње да није злато све што сија.
Први пут после више од десет година нисам поранио у уобичајну шетњу њујоршким улицама и булеварима. Остао сам у мом собичку са упаљеним транзистором, књигом Душка Радовића: „Београде, добро јутро” и неколико мишева, шушкајући и домунђавајући се испод топлог мотора фрижидера.
Менхатн без препознатљивих гужви, гламура и изобиља, више подсећа на филмове апокалипсе него на финансијски центар света. Већина становника је у самоизолацији, карантину и страху.
Централни парк се претворио у покретну болницу. Улице и булевари опустошиле, светла „потамнела”, билборди већи од живота „утихнули”, ресторана и барови закатанчени. Мање је и шетача паса. Они ретки, постали су некако љубазнији. Једино су бескућници остали исти, мирно седећи на својим сталним адресама делећи последњу цигару са првим комшијама.
Перачи улица и жути таксији су и даље на својим радним местима али висе не зуре нити трубе на пролазнике.
Нема више непрегледних колона одушевљених туриста, дугих лимузина из којих излазе недодирљиви „типови” са дебелим цигарама у устима, затамљеним наочарима и позлаћеним манжетнама на рукавима.
Нема више ни начичканих дугих редова испред бродвејских позоришта, музеја, биоскопа, вишеспратних тржних центара са „неодољивим” попустима и ценама чарапа већих од нечијих месечних плата. Гужви нема ни испред ноћних клубова, пуних лаких дама, марихуане и дивљег секса.
Подмукли вирус је без најаве стопирао живот у „граду свих градова“, престоници света и месту за које би неко, до јуче дао и последњу пару да га посети пре него што умре.
Чак и најпоноснији становници Велике Јабуке нестали су без трага.
Да ли је капитализам на конопцима, оборен на колена тренутно или до још горе катастрофе?
„Њујорк, Њујорк”, како носталгично звучи.
Марко Смиљић, Њујорк
