субота, 19.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:38

Певам боље него кад сам била млада

Аутор: Славко Трошељсубота, 14.06.2008. у 22:00
Е, да је живот постеља мека…: Оливера Катарина (Фото Дејан Јовићевић)

Великим концертом у Сава центру, у четвртак, 19. јуна, Оливера Катарина-Шакић, изузетна певачица и глумица, рођена Београђанка, први пут ће, јавно, уживо, изаћи на српску сцену после више од – тридесет година!

Она је била на врхунцу популарности крајем шездесетих, после светског успеха са култним филмом „Скупљачи перја”, редитеља Александра Саше Петровића и са двојицом посебних глумаца: Бекимом Фехмијуом и Велимиром Батом Живојиновићем.

А песма из тог филма „Ђелем, ђелем” широм joj је отворила врата чувене париске „Олимпије” у којој је одржала чак седамдесет и два узастопна концерта!

Увертира за њен нови концерт, у четвртак, у Сава центру, био је филм „Чарлстон за Огњенку”, редитеља Уроша Стојановића, у коме Оливера има значајну улогу.

У међувремену, у протеклих тридесетак година, она је, са сином Манетом, пре и после смрти мужа, Миладина Шакића, како каже, „буквално прогањана и застрашивана и живела од продаје своје имовине”.

Да ли имате трему пред овај концерт?

Позитивну да, ону која ме тера да будем боља од себе. Али једва чекам да дође тај дан. Одлучила сам да покажем нашим људима шта су све пропустили што ме толике године нису ни видели ни чули. Концерт ће бити из три дела. У првом ће бити моји познати хитови и шансоне Едит Пјаф. У другом ћу певати бисере наше старе, изворне музике, а у трећем циганске песме пуне ритма и жара.

Ко ће бити уз Вас?

Пратиће ме нишки бенд „Грош”. Они су вредни момци и веома добри музичари. Припремили смо тридесетак песама свих врста. Пре неки дан сам осам сати певала без одмора, а ови млади музичари су то лако одрадили. Биће ту још музичара, један хор, пратећи вокали, па трубачи... А биће и изненађења... Бригу о организацији и режији преузео је редитељ Горчин Стојановић, директор драме Југословенског драмског позоришта.

Да ли ће доћи колеге са класе, са Академије?

Студирала сам глуму уз Милену Дравић, Станиславу Пешић, Петра Краља, Душка Голумбовског... Била је то врло јака класа. Али путеви су нам се разишли. Станиславе више нема. Сад, само понекад, сретнем Петра...

А старе љубави?  

Ни њих више нема. Жив је само Вук Вучо. Први пут сам се озбиљно заљубила кад сам имала петнаест година. Мој дечко је био Милан Мушкатировић, ватерполо голман Партизана. Сваке вечери ме дочекивао испред школа, па ме пратио до куће...

Да ли сте гледали Милана у игри?

Како да не... Одлазила сам на све утакмице. И најбучније сам навијала. Пре свега за њега. Он је веома брзо стекао светско спортско име. Био је најбољи голман света, али и веома образован младић, студент технологије... Били смо заједно више година. И ја сам пливала, аматерски, али упорно. Могла сам од старог моста да допливам до Аде. А то је узводно!

Шта је Милан желео?

Имао је озбиљне намере, али и строге захтеве. Није желео да студирам глуму већ право. И послушала сам га, али нисам дуго издржала. Поштено сам му све казала и свако од нас је отишао на своју страну. Остали смо добри пријатељи.

Кад сте упознали публику?

Већ на другој години Академије. Добила сам стални ангажман у Народном позоришту, за улогу Коштане. И тада се догодило чудо. Ошамарила сам новинара Вука Вуча због критике да сам „милолика приучена балерина”. После тога смо се зближили до те мере да смо „преко ноћи” ушли у брачне воде. Ипак, у том односу нисмо се задржали дуже од годину и по.

Којим путем сте тада пошли?

Нисам мењала смер. Остала сам у позоришту, али не сама. Уз мене је тада био Ратко Дражевић, српски „Џемс Бонд”, озбиљан српски обавештајац, жестоки патриота, који, је, истовремено, био први човек српске филмске индустрије. Живели смо седам година у ванбрачној заједници. Била је то велика, драматична љубав. 

Ко Вас је увео у филм „Скупљачи перја”?

Редитељ Саша Петровић. А кад ми је показао прве снимке хтела сам да одустанем. Кад сам се видела, доживела сам шок. Ништа ми се није допало. Почела сам да плачем, а Саша се смејао... И убедио ме да останем на снимању. Рекао ми је да ће све бити добро. И било је. То је филм за сва времена. У Кану је те 1967. године награђен, а у „Њујорк тајмсу” су за мене написали да је рођена „нова Ана Мањани”.

Шта Вам је донео тај филм?

Велику светску популарност. На затварању фестивала у Кану имала сам исту минутажу за певање као и Гркиња Нана Мускури и Американка Дајана Ворвик. А после тога сам у Паризу, у „Олимпији”, одржала седамдесет и два узастопна концерта! Певала сам мелодије из филма, па француске шансоне, романсе, циганске и српске народне, изворне песме...

Кад је у Ваш живот ушао нови човек?

Упознала сам 1969. човека за незаборав. Био је то Миладин Шакић, потпредседник Београда у време кад је Бранко Пешић био председник градске владе. Ратко Дражевић је био човек веома значајан за моју каријеру, а Миладин Шакић је значајан за моје испуњење као жене и као мајке. Са Миладином имам Манета (37), нашег дивног сина, лепог младића, академског сликара... Нажалост, Миладин је умро кад је Мане имао само петнаест година.

Како се то догодило?

Све се збило као у неком хорор филму. Још док је Мане био у пеленама, кад је имао седам месеци, Миладин је доживео страшну саобраћајну несрећу на службеном путу. Овај догађај подсећа на онај кад је погинуо високи функционер Слободан Пенезић Крцун. У колима су, уз шофера, били Бранко Пешић и мој Миладин. Нису погинули, али су имали тако тешке повреде од којих су се годинама лечили. Миладин је имао две фрактуре базе лобање, здробљен лакат, излив крви у плућа... Постао је озбиљан болесник који је четрнаест година касније умро од инфаркта.

Шта сте тада учинили?

Били смо притиснути са свих страна. Нестала сам као глумица и певачица. Власт нас је „сахранила живе”. Нисам могла ни за Нову годину да певам. Миладин је, онако сломљен, јако патио све до смрти. Нисмо никад добили стан. Онај који смо имали купили смо нашим новцем, углавном оним који сам зарадила у Паризу.

Зашто се то догодило?

Нисам то сазнала. Остала сам без посла, а седам пута су нам проваљивали у стан. Све су нам претурили, а ништа нису узели! Покупили су нам само Миладиново оружје. Била је то, очигледно, нека врста политичког прогона који никад нисам разумела. 

Од чега сте живели? 

Продавала сам своју имовину: слике, делове намештаја а, на крају, и стан. Одрекла сам се стана да би 1999. године, после бомбардовања, омогућила сину да оде у Шпанију, а ја сам остала у Београду у изнајмљеној гарсоњери, са пензијом од 19.000 динара. 

А кад је стигао 5. октобар?

Само сам те вечери била срећна. Веровала сам да је најгоре прошло. Кад сам чула да зову уметнике пред Градску кућу, прикључила сам се тој групи. Једна певачица је извиждана, а кад сам стигла на балкон и запевала песму „Алај ми је вечерас по вољи” људи су ме бурно поздравили, певали су, бацали капе увис... Тада сам помислила да ће ми нова власт омогућити да се вратим уметности. Али, то се није догодило до 2006. године, кад сам добила понуду да играм у филму „Чарлстон за Огњенку”.

Како се то догодило?

Млади редитељ Урош Стојановић ми је заказао састанак у кафићу. Донео ми је ружу и понудио улогу за коју је казао да је по мери Грете Гарбо... После премијере добила сам много похвала и честитки. Усмених и писмених. И много цвећа... Зато сад, са великим узбуђењем, очекујем овај свој концерт који ће се одржати у четвртак, 19. јуна, у Сава центру.

А нове улоге?

Верујем да ће их сад бити. Ево, на овај мој концерт ће доћи једна филмска екипа из Француске. Биће ту и због филма „Чарлстон за Огњенку” и због концерта. У питању је велика улога... Али, сад ми је у првом плану овај концерт. 

Како ћете певати?

Боље него икад. Доказаћу то. Људи који ме сад слушају на пробама не могу да верују како добро певам. Чак боље него кад сам била млада и раздрагана. То се догађа и зато што сад, после оволико животних мука, из мене певају и све моје ране. Али нисам огорчена, нисам изгубила веру у људе...

Како живите?

Врло усамљено.

Да ли је Ваша самоћа одлука или принуда?

И једно и друго. Јер, жену лепу и жену женку свако жели. Свако би да буде са њом. А кад прођу године и дођу животни проблеми, нигде никог нема. Сви се уплаше, разбеже... Много ми је жао што сам, у току живота, упознала и много кукавица. 

А да ли сте одвајали љубав од онога што следи..?

Не. Никад. То је апсолутно нераздвојиво. То што следи је само плод, круна љубави. Писала сам и песме. Одговорићу вам на ово питање и у стиху: У кревету сам знала да си мушко. Е, да је живот постеља мека знала бих да имам правог човека...


Коментари4
5e649
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nada Jukic
Odrasla sam u Majke Jevrosime 37 uz samu zgradu Olivere Katarine diveci joj se iz dana u dan. Srele smo se opet nakon 30 godina i razmenile uspomene iz tog vremena. Setila me se a ja svih ovih godina nisam nista zaboravila vezano za nju .Nas kontakt se vise nije prekinuo iako zivim u Svajcarskoj i svaki moj dolazak u Beograd koristim da posetim najvecu filmsku zvezdu na Balkanu i njenog sina Maneta koji me je od prvog dana nasega susreta fascinirao. Ostace u mom srcu kao dve divne licnosti kojima cu se uvek diviti i voleti.Voli Vas NACKA
jakša ćuk
Ćitajući vaš interviju sjetih se vaših divnih pjesama,vaše ljepote i dobrote i mislim da samo dobri ljudi mogu patiti i praštati a vama želim još puno zdravih i veselih dana.
Mirjana Nikolić
Draga Olivera, Bile smo ćerka i ja na Vašem koncertu sinoć u SC. Očaravajući ste - kao i uvek, šarmantni - kao i uvek, pevate - kao nikad do sad i dajete snagu deci koja tek dolaze. Nagrada uvek dođe, nekad pre, nekad kasnije, ali uvek je dobrodošla. Obožavamo Vas. Budite takvi i to što jeste. Uspešan roditelj je onaj, čija se deca ponose njime. Vama se Mane itekako ponosi. Radujte se! Molim Vas za mail adresu. Pozdarav i puno sreće.
slavica
Draga Olivera, Jos kao sasvim mala devojcica reagovala sam na Vas, prepoznajuci nesto carobno. Prekidala bih igru i opcinjeno upijala Vase nastupe, koje je prenosila drzavna televizija. Savrsenstvo. Moj pokojni otac Vas je obozavao. Za mene nigde niste nestajali, oduvek Vas slusam. :)

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља