Готово да нема европске земље која још у почетку пандемије вируса корона није усвојила додатне мере и инструменте за помоћ независном уметничком сектору. Код нас су запослени у јавном сектору, заштићени неупитним личним дохотком, док је највећи проблем у ванредним околностима и кризи управо савремено уметничко стваралаштво, засновано на хонорарном плаћању, под одређеним уговором. Нови услови наметнули су забрану јавних окупљања, фестивали се нису одржавали, као ни позоришне представе и концерти, тржиште уметничких дела је обустављено, ни књижаре нису радиле...
Ово наглашава Милена Драгићевић Шешић, професорка менаџмента у култури и теорије масовних медија на Факултету драмских уметности у Београду, шеф Катедре Унеска за културну политику и менаџмент Универзитета уметности у Београду, а поводом дискусије „Култура после вируса” у организацији Дорћол плаца и Креативне Србије.
Наводећи пример немачког Савета за културу, који је још 11. марта, основао хитни фонд за помоћ уметницима, на федералном, као и на нивоу сваке од држава – покрајина и градова, професорка Драгићевић Шешић указује и на поступање Малте, која је покренула курс новог финансијског менаџмента у култури, како би се боље снашла у помоћи самосталним уметницима и продуцентима.
– У Европи, као и код нас, поводом кризе реаговала су различита уметничка удружења, како би били заштићени не само самостални уметници, што је статус који није тако лако добити, већ и они привремено ангажовани. Моја највећа замерка је што код нас није било консултација управо са тим репрезентативним уметничким удружењима, како би биле утврђене најугроженије области. Дебата тим поводом је изостала. Наш Национални савет за културу, независни, саветодавни, не ради већ годинама, тако да ни немамо тело које би имало легитимитет да даје јавну оцену овог стања – сматра наша саговорница.
Док се код нас мартовски хонорари исплаћују у мају, примери у свету су сасвим другачији, а према њеним речима, томе сведочи и часопис „Унеско куријер”, који је дао глас женама у култури, јер управо оне добијају мање плаћене уговоре, немају уштеђевину и у тежем су положају од мушкараца. Као један од најбољих примера професорка Шешић наводи Велику Британију, чија су поједина позоришта организовала поруџбине за драмске писце, уз авансну исплату новца, док Тарнерова награда за савремену уметност неће бити додељена само једном, већ ће бити преображена у стипендије за десет уметника, као вид подршке у околностима вируса корона.
Неке владе иду и у детаље, мењајући законе доношењем различитих уредби, којима би криза била ублажена за неке актере културне сцене. Тако је, како каже наша саговорница, организаторима, али и посетиоцима неких отказаних концерата, олакшано враћање карата заменом за ваучере, које могу да искористе до краја године. Швајцарци су подржали и аматерски уметнички сектор, који је по природи волонтерски, али финесе дозвољавају поштовање сталних сарадника кореографа, диригената... Фламанска влада донела је одлуке о одлагању плаћања такса за компаније, издаваче, за музичку делатност, у време кризе, о једнократној помоћи малим и средњим компанијама.
Као специфичност наше културне сцене Милена Драгићевић Шешић издваја солидарност институција и уметника са публиком, али изостанак међусобне уметничке подршке у виду фонда за помоћ најугроженијима, мада је било и тих предлога у неким удружењима.
– Власти замерам недостатак сарадње, а најпре одсуство комуникације између министарстава финансија и културе. У Шпанији су та два министарства донела пакет мера за помоћ уметничком сектору. Замерам и недостатак разговора о томе како помоћи култури. Наш парламент није радио, али могла је да буде одржана виртуелна дебата о приоритетима заштите, о нивелисању хонорара, о томе како оживети тржиште. Културна политика води се на свим нивоима, али је највећа одговорност на држави. У градском Секретаријату за културу укинут је већ расписани конкурс за суфинансирање пројеката, а да нису обештећене невладине организације које су конкурисале и са по њих неколико. Новац који је био намењен њима, преусмерен је на другу страну, односно драмским уметницима везаним уговором, чиме се ствара зла крв међу уметницима. Ми немамо традицију филантропије – закључује Милена Драгићевић Шешић.
Још један од учесника поменуте трибине Гојко Божовић, писац и главни уредник „Архипелага”, сматра да су пандемија вируса корона и ванредно стање, које је уследило, потпуно променили и јавни живот и културну и уметничку сцену која је пренета на интернет и друштвене мреже.
– Позоришне представе се већ месецима не играју, књижаре су полупразне, књижевни фестивали су одложени за неизвесну јесен, док је током пролећа отказан читав низ међународних књижевних сајмова, попут Лондона, Лајпцига, Болоње или Париза. Потпуно је неизвесно у овом тренутку шта ће још све бити отказано или у најмању руку одложено за нека друга времена. Без јавних догађаја не може се створити културни живот, нити право интересовање за савремену културу – каже Божовић.
Према његовом мишљењу дигитални светови су могући контекст културе, али не могу бити једини, нити у овом тренутку могу бити замена за пун културни и уметнички живот. Наш саговорник запажа да је нову продукцију у издаваштву заменила пандемија пиратерије на интернету, специјализованим пиратским сајтовима и друштвеним мрежама, чак и појединих јавних културних институција.
– Пред нама је велика и неизвесна борба за пажњу и представљање врхунске културе. Ако је искључена из јавности, она је суштински угрожена, остављена без правог живота и праве подршке, може да преживљава, али не може да траје у свом оствареном утицају. Ту долазимо до улоге друштва и државе, који се не смеју одрећи елитне културе, јер би то одрицање било најбржи пут до пада у варварство. Таквим одрицањем, њеним додатним маргинализовањем, угрожавају се и критичко мишљење, слобода маште, па и сам развој друштва и његових укупних стваралачких способности – закључује Гојко Божовић, уз напомену да држава не сме пасивно и незаинтересовано да посматра ситуацију са креативним сектором.
Зоран Хамовић, главни уредник издавачке куће „Клио”, мисли да је погрешно усвајати идеју о томе да држава треба да помаже уметницима зато што је управо обрнуто – култура је та која подупире државу, представљајући је у свету на најлепши могући начин. Сада је, како наглашава, дошао тренутак када је могуће при Влади Републике Србије образовати фонд са новцем за помоћ уметницима, као што постоји Фонд за науку, а за нове видове стваралаштва. То је један од разлога трибине „Култура после вируса”. Хамовић запажа и ово:
– Много се говори о новим технологијама, али за издаваштво су важни и традиционални видови комуникације на тржишту. Током ванредног стања нестало је тржиште, нисмо могли да се приближимо читаоцима, а неко је чак, желећи можда добро, на интернет бесплатно пустио низ књига за која су плаћена издавачка, репрографска и ауторска права. При томе, Министарство културе и градски Секретаријат за културу обустављају конкурсе за финансирање пројеката, буџет је смањен, тако да смо у безизлазној ситуацији. Када нам се препоручи да учествујемо на тржишту, онда од Министарства културе очекујемо да то тржиште и уреди.
