Часни суде, да она није рекла ”хладно ми је” ја никада не бих запалио овај град.
Први пљусак ове године. Звуци капљица које ударају о прозор мешају се са светлошћу свећа и обећавају нека боља времена. Чак и овај сточић улива неку наду.
У овој тишини и самоћи светлост свећа прелива се по његовој површини и трепти покретима мира. Сам сам га направио, сковао од дасака и премазао пролећно зеленом бојом, а дању, када светлост пада по њему, неравно распоређена зелена фарба одаје утисак површине која је још мокра после пролећног пљуска.
Моја невешта креација дакле подсећа на кишу.
И будала која је волела да друге учи шетњама по киши. Будала која је волела људе и коју је то скупо коштало. Будала која је заволела лутање.
Приземљили су ме. За кратко? А ова забрана чини да ми се још луђе креће у безглаво јурцање, даље, дуже и јаче него икада пре.
Данас сам закрпио врећу за бокс. Покидане каишеве повезао сам неким старим гајтаном и поново је окачио на постоље. И та поправка заједно са спремањем оброка била је врхунац моје целодневне креативности.
Јавили су се ових дана, додуше оскудно, у покушају да будемо боља људска бића, и неки људи које смо с годинама позаборављали, али то није донело никакву срећу. Чак шта више, натерало ме је да и поред добре воље останем глув за позиве неколицине.
Уосталом, годинама чекам позиве који неће стићи. Чекање, са или без вируса, јурцање около не би ли се утолио бес, ударање ове јадне вреће, безвезни сусрети са људима и неким женама које ми ништа не значе, уз лажи и осмехивања која прикривају властити ужас, кратак су биланс активности које су испуниле протеклу деценију.
Не, не мења ова самоћа много тога. Ја ћу и у овој самоћи остати сам. Не мења она ништа. Само ме је мало приземљила.
Оклевам и да скокнем до пумпе по још пива. Можда су задња времена стварно дошла. Али опет се надам, кад се ово заврши, да ћу се смејати свима који ће на знак пиштаљке великог судије кренути опет у трку, још јачу, још безумнију и још узалуднију.
А кренућу и ја, само још даље, још дуже, и још луђе, до коначне пропасти или победе, до коначног мира, или до коначног измака властитих снага.
Или док коначно не нађем те очи, зелене као чоја покерског стола или једино зелено поље на рулету. А да, заветујем се, почећу и да се коцкам ако поново отворе казина.
Кренућу дакле и ја још луђе али, као и увек. Само властитим путем. Никако тамо куда хрли цело крдо.
А до тада, само самоћа, ноћ и киша. И сећања на дана у којима сам мислио да се неко може научити магији шетње по киши. Могла би и нека поплава да се деси на сву ову пошаст, и неки вулкан би могао да проради. Што се ме не тиче не бих се вечерас мрднуо из овог кауча. Брига мене и за човечанство, и за узроке, и за последице, за утехе, за поуке. Све што ми је потребно је ова киша.
А она и не зна, не слути, не помишља колико ми без ње прија сав овај армагедон. А да могу, и сада бих кренуо да јурцам по киши. Јурио бих кроз кишу и када би свака капљица била натопљене овим проклетим вирусом који ми је привремено скресао крила.
Јурио бих, дакако, само када би постојало неко суво место на коме ме она чека.
Предраг Рудовић
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?
Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика
