среда, 15.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 31.05.2020. у 21:55 Владимир Вукасовић
МЕЂУНАРОДНИ ПРЕГЛЕД

Виртуелна окупација у три слике

Државне границе су озбиљна ствар, мада не увек и на Балкану, где се трзају више од зеца престрашеног потером гомиле изгладнелих историчара с евиденције бироа за запошљавање. Нису за шалу ни вишедеценијске пограничне трзавице Грчке и Турске, али око не може да не запара црнохуморни аспект њихове последње епизоде.

Још не знамо ни да ли се ишта збиља десило, то јест да ли је цела ствар медијска подметачина злонамерних десничара, како то тврди грчка влада, или су турски војници ипак накратко запосели нанос који је река Еврос привремено начинила, нејасно на чијој страни границе. Ако јесте тако било, Турска се, десетинама година одбијана у аспирацијама на чланство у Европској унији, понела као неко кога суседи никако да позову у своју кућу, па се зато попео на онај део крошње њиховог стабла што се, под теретом летњих плодова, привремено надвио над његовим земљиштем, одатле је добацио неколико погрдних речи, сишао и вратио се међу своја четири зида да смишља следећу провокацију.

Од чувене књиге Жана Бодријара о првом оружаном сукобу САД и Ирака, теза о „виртуелном”, симулираном, непостојећем рату реинтерпретирана је безброј пута, али је грчко-турски случај уздиже на нову раван. Ово је била окупација која се можда није ни догодила, на време толико кратко да нико није сигуран да ли је ту било ишта да се види, на одједном изниклом комадићу порозне земље који је досад већ нестао или ће га речне струје распршити сваког часа. Ако се сачека довољно дуго, сва царства тако нестану, сама од себе, прогутана струјама времена, поетизирали би историчари кад би дошли до даха од јурњаве за зецом; овде је процес био гротескно убрзан, као код оних ликова из хорор прича што остаре за неколико секунди и распадну се у прах из којег се не може доказати ни да је њихово постојање икад било ишта више од илузије.

ФАТАМОРГАНЕ ГЕОГРАФИЈЕ: У једном су правом рату, либијском, Турци имали конкретнијег успеха, али и то умногоме захваљујући виртуелним, с даљине диригованим снагама, ратницима без крви и меса. Њихови „заставници”, дронови „барјактари”, уз помоћ сиријских плаћеника, прво су у месту укопали офанзиву трупа Халифе Хафтара на Триполи, да би је затим натерали на велико повлачење.

На бекство су приморали и плаћенике руске компаније „Вагнер”, која слови за блиску Кремљу, што је побудило анализе тога шта значи нови блискоисточни судар Анкаре и Москве након оног сиријског. Осим због своје медијске атрактивности и бројних историјских паралела, то вековно ривалство морало је избити у први план пошто је либијски рат под окупацијом страних интереса, чији домаћи паравани, табори Хафтара и Фајиза ел Сераџа, ионако звуче виртуелно, нереално, кад истичу аргументе за то зашто тобож они представљају једини истински свелибијски интерес. И тај је рат виртуелан по томе што привидно сведочимо борби две локалне војске иза којих, теже уочљиви, стоје они стварни играчи на терену, што су, изузев Русије и Турске, у првом реду Египат и Уједињени Арапски Емирати.

Колико год да су и сукоби између блискоисточних кланова за регионалну превласт важни за Европу, питање тога да ли ће у Либији тријумфовати Турска или Русија јесте најбитније за посматраче с ове стране Средоземља, углавном немоћну публику с изузетком Француске и, делимично, Италије, такође уплетених у либијски конфликт. Русија се бори за ширење утицаја у северној Африци и на ширем потезу Блиског истока, наводно се надајући ширењу својих војних база и ван Сирије. Турска има сличне амбиције, уз жељу за контролу над енергетским резервама на источном Медитерану, што директно удара на интересе, опет, Грчке, као и Европе уопште. Обе имају и потребу да једна другој помрсе рачуне и да, премда су делом и европске државе, држе Европу у шаху. Јер, и географија је виртуелна, па Турска и Русија, и по томе како себе доживљавају и по томе како их из ЕУ посматрају, и јесу и нису Европа.

Зато, ко год да победи, Европа неће имати разлога да се радује. Као што је и грчки случај може поучити, само се чини да се ово одиграва ван њених граница: за некога ко жели да буде велика сила, самостална у својим одлукама, све што је на корак од њене територије већ је у њеном дворишту. Американци су се претворили у велесилу тако што су прво Латинску Америку, напослетку и читав свет, усисали у своју окућницу. Виртуелно, на неухватљив начин, планета је анектирана да буде део Сједињених Америчких Држава. Кад је Вашингтон запоставио онај део свог дворишта који се зове Блиски исток, улетеле су Турска и Русија да се туку за пренебрегнути посед. Крајем 19. века Европа се питала шта ће бити на њеном југоисточном крају кад умре „болесник с Босфора”, Османско царство, и с њим каква-таква, макар крхка и злоћудна стабилност у том региону; „блискоисточни болесник” сада је Америка.

РАТ НА МЕСТУ КОЈЕ НЕ ПОСТОЈИ: У један потпуно виртуелни рат, на интернету, у димензији која не постоји опипљиво, али граница нема и окупирала је све око нас, упустио се председник САД Доналд Трамп. Настојећи да заштити своје право да лаже на „Твитеру”, он је натрапао и на једну истину.

Колико год нападали његову уредбу према којој ће „Твитер”, ако већ жели да, налик уреднику, упозорава на чињенично проблематичне постове, бити изложен тужбама као да је класичан медиј, постоји заиста парадокс у статусу друштвених мрежа. Оне јесу постале масовни медиј преко којег се људи обавештавају, врло често погрешно, не сносећи за то никакву одговорност јер тобож само преносе нецензурисан „глас народа”, уз најнужнија ограничења говора мржње и позива на насиље. Та нефилтрираност је њихова добра страна тамо где су медији под политичким шапом, као на Блиском истоку, али и катастрофална у државама где новинари, уз све мане, ипак раде свој посао, посвећују се важним темама и проверавају податке пре него што их пљусну у јавност.

Трампу је тај парадокс засметао тек када се испречио његовој навици да не мари нарочито за истину. Али, стоји чињеница да су друштвене мреже бизаран хибрид, који слику стварности често виртуелизује, искривљује. Те дигиталне брбљаонице најрадосније су пригрлили и највештије их користе они којима је парламент, заједно са свим демократским установама, у складу с чувеним Лењиновим речима, пука брбљаоница, коју треба заменити чврстом руком владара.

Тешко да ће Трамп успети да регулише статус друштвених мрежа, али исход тог виртуелног рата може имати великог утицаја на реалност.

Коментари0
7fc14
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља