среда, 08.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 03.06.2020. у 15:00 Милица Димитријевић

Инспирација током полицијског часа

Изложба најновијих радова Ивана Шулетића биће отворена вечерас, од 19 сати до 21, у београдском простору Галерије Рима
Иван Шулетић, „Cityscape 13”, 2019. (Фото: Мики Јевтовић)

Специфично отварање изложбе у специфичним условима биће организовано данас у београдској Галерији Рима. Без уобичајених говора који прате овакве ситуације, а због епидемије вируса корона, од 19 сати до 21, галеријски простор биће доступан публици како би несметано, у различитим интервалима ове прве вечери (траје до 26. јуна) могла да погледа изложбу најновијих радова Ивана Шулетића. Неки од њих – већином створени за претходних годину дана – настајали су током протеклих месеци, чак и током полицијског часа, у кућним условима.

– Околности јесу, најблаже речено, чудне, али предузели смо све мере да отварање буде у складу са актуелним стандардима понашања у затвореном. Са овом галеријом сарађујем још од 2017, када су моја дела била приказана у њиховом крагујевачком простору, наступао сам са њима врло успешно два пута и на Сајму савремене уметности у Бечу и радујем се овој изложби – рекао је Иван Шулетић (1982) за наш лист током завршних припрема за излагање.

Овај аутор, који је дипломирао на Сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду 2007, где је и докторирао 2015, и који ради у звању доцента на Архитектонском факултету у Београду, већ је увелико препознат на уметничкој сцени посредством своје праксе да домишљато укршта традиционални медиј слике и цртежа са идејама и механизмима савременог виртуелног света. Бавећи се односом између места из реалности и њихових супститута у виду дигиталне фотографије на интернету кроз вишевековну тему пејзажа, његове радове карактерише традиционална техника сликања и цртања, метод репетиције једног фотографског исечка града или природе, који минуциозним и дуготрајним сликањем доводи до шематизоване структуре.

Мислим да не постоји особа којој пандемија није довољно испомерала ритам и рутине живљења  

 На новитете у његовом стваралаштву које ћемо имати прилику да визуелно искусимо указује нам Марија Станковић, кустоскиња ове галерије и ауторка текста у пратећем каталогу, која каже да је до сада Шулетић организовао површину својих дела мрежом у којој је свако посебно поље било постављено у смеру линеарног кретања или као у огледалу, али да нова серија представља искорак тиме што поља улазе у ротације и циркулишу по површини, стварајући привид изласка из/уласка у слику.

– Поред тога, учињен је корак даље и у процесу изласка у простор, материјализацијом или „опросторавањем цртежа” у виду објекта који се први пут може сада видети – наглашава она.

Доводећи Шулетића у релацију са промишљањем механизама капитализма, као и са Герхардом Рихтером, она анализира, потом, још један дубљи слој његовог приступа.

– Осим што идеју града којим се бави дефинише кроз концепт „не-места”, тип архитектуре који може бити лоциран било где на планети, понављање мотива до одређеног нивоа поништава његову препознатљивост, доводећи слику до граница апстракције. Истовремено, мрежа у коју их смешта дозвољава тензију између свих могућих значења које мотив конотира а да притом структура неометано генерише антинаративне и чисто естетске квалитете – открива нам наша саговорница.

Шулетић је, иначе, излагао на бројним самосталним и групним изложбама у Србији и иностранству, његови радови се налазе у јавним и приватним колекцијама, међу којима су Музеј града Београда, колекција Галерије савремене уметности Ниш и друге, а добитник је прве награде Фондације „Владимир Величковић” за цртеж 2018, као и награде „Ликовна јесен” 2016. и друге награде „Ниш арт фондације” за 2015.

Закључујући разговор о изложби, а враћајући се на време које смо преживели у изолацији, приметио је:

– Кад смо код нових околности, мислим да не постоји особа којој пандемија није довољно испомерала ритам и рутине живљења, да није дошла до тачке у којој преслаже приоритете и своја досадашња постигнућа слаже по нешто измењеној лествици. Пре неколико година ми је постављено питање о томе да ли своје „градове” видим као утопије или дистопије. Немир и страх који ових месеци сви осећамо само је појачан тиме што је ситуација наместила да смо се почели плашити једни других, можда једнако колико и самог вируса. На мојим радовима од почетка нема људи, то су увек били празни простори, али сам тек сада постао свестан какав свет они чине видљивим. Појавио се на интернету током пандемије један слоган који ме је потпуно ужаснуо: „Сами заједно.” Ту сада долазимо до лексичких разлика, разлике појмова гомиле и заједнице, али о томе, можда, неком другом приликом.

Коментари0
f8301
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља