Суботица – После подне, 4. јуна  у 16.30 часова отпочела су да звоне звона католичких цркава и звонила су 100 секунди, што је требало да симоболише сто година од Тријанона. Након тога у Бачким Виноградима, насељу надомак Суботице, отпочело је обележавање века од потписивања мировног споразума након Првог светског рата и прослава Дана мађарског јединства. Звона су звонила не само у Војводини већ широм Карпатског басена, на просторима који су некада били део Угарске. Иштван Пастор, председник Савеза војвођанских Мађара, говорећи у Бачким Виноградима захвалио jе прецима који су од 1920. године одржали мађарски језик и културу, али је и искористио прилику да пошаље јасне политичке поруке о важности изласка на изборе и независно од садашње одличне сарадње Србије и Мађарске, да подстакне бираче да дају глас мађарским представницима како би у градовима и местима са мађарским живљем имали свог граданачелника.

У свести мађарског народа Тријанонски мир представља болну историјску страницу. Као губитничка страна у рату, Mађарска је морала да пристане на услове мира који су јој наметнути, а то је значило губитак две трећине територије и трећине становништва. Мировни споразум  између земаља Антанте и Мађарске потписан је у палати Велики Тријанон у Версају, а сама реч Тријанон за мађарски народ јесте синоним за историјску неправду. Један од учесника мађарске делегације на мировним преговорима, гроф Алберт Апоњи записао је да не могу да сакрију запрепашћење, јер друге земље поражене стране, Немачка, Аустрија и Бугарска, мировним уговором нису претрпеле такво прекрајање и отцепљивање територије као Мађарска.  У Мађарској је од 2010. године 4. јун, дан када је потписан Мировни споразум 1920. године, проглашен Даном националног јединства и у његово обележавање укључени су сви Мађари, посебно они на отцепљеним територијама. Како мађарски званичници истичу, важно је да су на овим територијама очувани мађарски језик и култура.

Тријанонским споразум, с друге стране, потврђена је и воља народа Војводине исказана на Великој народној скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године када је донета одлука о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији. Ипак, питање тачног повлачења граница било је још питање преговора, а српска страна желела је да се она повуче изнад места Баја. Суботички свештеник Блашко Рајић, отишао је у Тријанон да као добар познавалац овдашњег буњевачког живља помогне у аргументацији управо око онога што се назива „Бајски трокут“, а Мирко Грлица, историчар, указује на књигу Андреја Митровића „Разграничење Југославије са Мађарском и Румунијом 1919‒1920“, у којој он пише да, мада познавалац буњевачког живља свештеник Рајића био је једва примећен из прозаичног разлога, није говорио ни француски, ни енглески. Грлица наводи да су пресудну улогу у одређивању граница имали француски маршал Франш д’ Епере и регент Александар Карађорђевић.

Тријанонски мир био је основа и за пресељења народа. Како наводи Гојко Маловић у књизи „Сеоба у матицу“, чланови Уговора од 61. до 66. давали су мађарским мањинама, као и Србима у Мађарској, могућност опције: слободно опредељење у избору држављанства мађарског или југословенског. На територију тадашње Југославије прешло је преко 14.000 Срба, што је чинило више од две трећина Срба који су живели у Мађарској. У Мађарској је остало око седам хиљада Срба, а процес исељавања оптаната трајао је читаву деценију.