Неочекивани ударац у главу док је с присталицама на штанду у центру Београда прикупљао потписе за кандидовање на изборима 21. јуна Сергеју Трифуновићу, глумцу и лидеру Покрета слободних грађана, може се рачунати као „ватрено крштење” у изборним кампањама. Није био први, а највероватније неће бити ни последњи политичар у Србији којег је у току изборне кампање физички напао политички неистомишљеник (у овом случају с исте, опозиционе стране). Расим Љајић, министар у Влади Србије и лидер Социјалдемократске партије Србије, има неупоредиво више стажа у политици од Трифуновића, али ни он није могао да остане миран на вест, објављену у таблоиду пре десетак дана, да ће се после избора преселити у Турску – као амбасадор.
У подужем саопштењу у којем је навео да је то „гнусна лаж” срачуната да га дискредитује месец дана пред изборе, није скривао љутњу: „Суочавао сам се у политици с различитим информацијама, дезинформацијама, оптужбама, али никада овако подмукло и тенденциозно нико није пласирао овакву лаж, непосредно пре одржавања парламентарних и локалних избора”, навео је Љајић, који на предстојеће изборе излази на листи „Александар Вучић – За нашу децу”.
И то није све што се десило од наставка изборне кампање после паузе због пандемије вируса корона, а што припада корпусу недозвољених, неприличних или ниских потеза политичких ривала. У медијима је забележено да је народни посланик Миладин Шеварлић започео штрајк глађу коме је умногоме кумовала изјава председника Србије Александра Вучића „о суверенитету Косова” – за коју се испоставило да је дата у оквиру дужег разговора о Косову и Метохији пре годину дана, а сада пласирана као нова. Пре неколико дана покрет Доста је било саопштио је да је непозната особа напала активисткиње ДЈБ-а које су прикупљале потписе за изборе на Врачару и том приликом оштећен је штанд постављен испред зграде СО Врачар. Коалицији „За краљевину Србију” неко је у пет градова, „од Врбаса до Врања, исти дан”, уништио предизборне билборде.
Очекујући праву „политичку ватру” тик пред изборе, извршни директор Цесида Бојан Клачар напомиње да, када говоримо о оваквим појавама, то јест о прљавој и (или) негативној кампањи, не треба заборавити да је у позадини тих сукоба увек политика. „Ма колико да је ПСГ опозициона странка или СДПС владајућа, на изборима су све странке једна другој политичка конкуренција. Самим тим, у основи свих тих сукоба су политички сукоби, борба за бирачко тело”, сматра Клачар.
Наводи да Србија није изузетак ако говоримо о овој врсти изборне кампање, да су то ствари које се дешавају чак и у врло демократским државама, али је наш проблем то што је у домаћој варијанти одликује „један изразито емотиван тон и изразита жеља да се иде на појединца, а не на појаву”. Дакле, да се неко критикује на нивоу личних својстава, а не на нивоу политике или програма који заговара. Онда се та хиперсензитивност коју политичари испољавају у јавном простору пренесе и у приватну сферу, па се онда почне појављивати и на улици, штандовима... „И онда се њихови симпатизери, чланови странака и обични грађани почну сукобљавати у бици која фактички није њихова”, додаје Клачар.
Драган Стојановић
Наводећи да је прљава политичка кампања све оно што умањује демократско право и могућност гласача да рационално и самостално донесе одлуку о избору неке опције на изборима, медијски консултант Игор Авжнер истиче да она може бити медијска и немедијска. Примена притисака у вези с послом добијеним преко странке, прикупљања „сигурних” гласова, обавезе ботовања на интернету, а у екстремним случајевима и претње физичким угрожавањем, облици су немедијске прљаве страначке кампање.
„Лажи којима се јавност систематски свакодневно затрпава кроз средства информисања и друштвене мреже део су прљаве медијске предизборне кампање која у континуитету траје годинама. Или је власт неспособна да похапси и стави у затвор лопове о којима говори све време, или је у питању циљано политичко уништавање лидера опозиције. Прљава кампања и лаж била је вест о Наташи Јеремић као нарко-дилеру, Шешељово махање празном гомилом папира као доказом за бујице изговорених измишљотина, Тадићеви спотови против Томислава Николића... Примера из прошлости има, али смо по питању вођења прљаве кампање данас много испред суседа, а бићемо сигурно и лидер у Европи”, каже Авжнер, који је водио и осмишљавао више политичких кампања, а можда је најекспониранији био док је радио за Млађана Динкића.
Додаје да овакав вид медијске кампање најчешће доводи људе до страха, беса, неповерења... Након чега често може доћи до агресије и даљих подела у друштву. Како каже, „’напад’ на председника ПСГ-а је сигурно прљава работа”. „Како је преко ноћи прешао пут од ’медијске персоне нон грата’ и ’пропале наркоманчине’, до лидера странке за коју председник са сигурношћу тврди да ће ући у парламент и покривености у свим прорежимским медијима? Одговор се намеће сам. Можда се неко неће сложити да плакат опозиционог СНС-а с Тадићем, Шутановцем, Петровићем и другима на слици уз слоган ’Они добро живе, а ви?’ није био прљава кампања. Исти плакат уз фотографије људи који данас воде државу могао би да се користи сада. Није битно да ли истина боли. Важно да је истина”, истиче Игор Авжнер.
Говорећи о негативним кампањама (раздвајајући прљаву кампању с лажима, подметањима, нападима на личност, од кампање контраста којом се, компарацијом два актера, један актер приказује лошијим од другог), Клачар посебно истиче оне из 2008. и 2012. године. Ова друга је била, како истиче, врло негативна јер су два велика политичка актера, СНС и ДС, водила такве кампање, а притом смо имали још неколико мањих странака које су између себе покушавале да умање резултат оног другог.
„Тадашња подела је била више на нивоу политичке комуникације. Међутим, 2008. је била изразито негативна кампања изазвана јаким социјалним расцепом, који је тада био грађанско-националне природе. На једном полу су били окупљени око ДС-а, односно Заједно за Србију, а на другом око СРС-а. Сада смо ушли у период који је врло опасан, штетан за заједницу, а то је престанак редовне комуникације између кључних политичких актера. Парламент је бојкотован, дијалог је у највећем делу бојкотован, тако да је проблем с негативном кампањом у Србији тренутно тај што супротстављени политички актери међусобно не разговарају. И нема ни назнаке компромиса – не неког стратешког, него нема назнаке компромиса о било којој важној или неважној теми у политичком животу”, указује Бојан Клачар.
