уторак, 11.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 08.06.2020. у 22:30 Биљана Лијескић
ИНТЕРВЈУ: Васил Хаџиманов, џез музичар

Новац и кликови никад нису били пресудни

Сви једва чекамо да почнемо да свирамо, а 25. јуна поново наступамо на Летњој сцени Битефа. Биће то наш повратак у музички живот
(Фото: Милан Јосиповић)

Између црно-белих дирки електричног клавира Васила Хаџиманова налази се узбудљив музички џез универзум, испреплетан са другим жанровима и балканским етно-мотивима. Са „Васил Хаџиманов бендом” од 2001. наш саговорник је oбјавио седам албума, последњи је „Lines in Sand”, а његов посебан звучни језик је пронашао публику која га разуме широм света.

О томе сведочи и податак да је Васил Хаџиманов добитник награде за најбољег џез пијанисту на електричном клавиру, у светској конкуренцији албума, у оквиру 41. традиционалних награда Џез станице (Annual Jazz Station Awards), а у категорији најбоље џез групе „Васил Хаџиманов бенд” заузео је друго место. Међу осталим добитницима налазе се врхунски џез уметници попут Рона Картера, Марка Копланда, Чик Корије, Ренди Брекера, Дејвида Либмана и многих других. Иза овог признања стоји Арналдо Десоутеиро, џез новинар, продуцент, историчар и предавач, који је продуцент више од 830 џез композиција.

Признање је стигло пре пандемије, а онда је уследила пауза због већ добро познатих околности.

– Сви једва чекамо да почнемо да свирамо. Ево, већ 25. јуна поново наступамо на Летњој сцени Битефа. Биће то наш повртатак у музички живот – каже за „Политику“ Хаџиманов који  је студије завршио на Берклију у Бостону, а потом провео годину дана у Њујорку. Као студент је наступао са групом „Свети”, са Марком Ђорђевићем и Батом Андоновим. Са Паскал Бокаровим афро-поп бендом био је на турнеји по Америци. У Њујорку је сарађивао са музичарима попут Дејвида Гилмора и Крис Чика. По повратку у Србију 1997. оснива „Васил Хаџиманов бенд”. Наступа и са другим групама као што су „Дарквуд Даб”, „Bace Quartet”, Трио „Свети” и Васил Хаџиманов пијано трио. Аутор је музике за филм „Кад порастем бићу кенгур” и за ТВ серије „Кошаркаши” и „Отворена врата”.

Чланови Васил Хаџиманов бенда и ја живимо овде, а захваљујући музици и нашем издавачу у Њујорку за нас се ипак чуло у свету

О поменутом признању и уопште наградама каже:

– У чему је поента ове награде? Чланови Васил Хаџиманов бенда и ја живимо овде, а захваљујући музици и нашем издавачу у Њујорку за нас се ипак чуло у свету. Добили смо готово сто рецензија за последња два албума, нашли смо се на оваквој листи сада као и на листи часописа „Down Beat” међу најбољим џез албумима за 2016. Свако признање, похвала или конструктивна критика помаже да провериш да ли си на правом путу. Ова награда сигурно поставља ствари на своје место, а годи и прија кад долази од самог врха светских музичких критичара и стручњака.

Одрасли сте у музичкој породици, али то ништа не би значило да нисте сами кренули у „борбу” за своје место под сунцем. Како бисте описали године учења, а потом и стварни излазак на сцену у Њујорку?

Тих пет година студирања и рада у Америци су драгоцено искуство које је оставило дубок траг до данас. Од школског програма на Берклију до многобројних наступа са најразличитијим светским музичарима широм Америке. Битан сегмент мог сазревања је активност у групи „Свети” са Батом Андоновим и Марком Ђорђевићем где сам први пут искусио како изгледа комбиновати балканску музику и џез на најаутентичнији начин. Драгоцено је било и искуство свирања са великанима џез сцене попут Дејвида Бинија, Мет Герисона, Антонија Санчеза и других.

Чарлс Симић, песник, рекао је једном приликом да је захваљујући џезу постао Американац. Вама се то није догодило и донели сте одлуку да се вратите у Београд, зашто?

Никад нисам зажалио иако је било разлога за то, наравно. То је ствар срца и опет бих учинио исто. Уосталом кад овако перцепираш музику није важно у ком граду живиш. Твој је цео универзум.

Кажу да је Кит Џерет на чувеном концерту у Келну 1975. свирао уморан, био незадовољан  клавиром, хтео да откаже наступ, а онда направио чудо. Није ствар у идеалном. Рекло би се да радо прихватате изазове, не радите само са својим бендом, већ и са другим уметницима. Да ли бисте и по чему издвојили неку од тих сарадњи?

Моја срећа је да сам цео живот у 99 одсто случајева радио искључиво са људима са којима сам желео, јер сам сматрао да на исти начин третирају музику као такву. Услов је увек био исти, тражила се висока креативност, храброст и љубав према музици. Остали параметри као што су новац, кликови или нешто слично нису никад били пресудни. Од многобројних могу издвојити нека имена као што су: Тони Китановски, Душан Јевтовић, Марко Ђорђевић, Бојан З., Матија Дедић, Јован Павловић, Теодоси Спасов, Александар Петров, Мартин Ђаконовски, Алек Секуловски и наравно сви чланови ВХ бенда као и сви чланови моје фамилије.

Са „Дарквуд Дабом” сте наступали на задовољство публике, а придружила вам се и ваша тетка Бисера Велетанлић у тој алхемији. Да ли ће бити сличних пројеката и о чему музички размишљате у овом периоду?

Кад је реч о електронској музици, тренутно кувамо нешто са Марком Настићем. Прошле године сам снимио два сјајна албума, дуо са гитаристом Душаном Јевтовићем и клавирски трио са Мартином Ђаконовским и Алеком Секуловским. Спрема се и нови ВХБ албум, завршио сам музику за две интересантне серије „Дуг мору” и „Калуп” и снимио један албум експерименталне музике на коме свирају Александар Петров, Лео Ђеновезе и Оливер Јосифовски.

За ваш инструментал „Охрид” део публике је коментарисао да слушати ову нумеру значи ићи на посебно метафизичко путовање. У ком расположењу је настало ово дело?

Охрид” је најближи томе да буде увршћен у категоризацију хит песме у мом целокупном опусу. Давно је настала ова нумера, током мог боравка у Америци. Једноставно се десила. Кад је реч о филмској музици радо се упуштам и у те авантуре у којима имам простора за креативност и слободу. Најбитније је да се добро разумеш са редитељем и продукцијом.

Ваша кћерка такође има изузетан дар за музику, какву јој будућност желите и где и у ком стилу је видите, али и себе у годинама које долазе?

Није важно где је ја видим, већ где се она сама види, а она се са својих 19 година пронашла у оперској музици и то жели да студира. Играла је сјајно већ трећу сезону мјузикла „Фантом из опере”, а и наставиће после ове принудне паузе,  у Позоришту на Теразијама, и то главну улогу, што доказује колику љубав и потенцијал има за ову професију. Желим јој да оствари све своје снове. Кад је реч о мени намеравам да наставим да делам као и до сада и надам се новим музичким изазовима и авантурама.

Коментари5
df157
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marijana
Bravo za Vasila! Dugogodišnji aplauz. Šteta što Big bend RTS jednog tako fantastičnog muzičara nije primio u svoje redove. Ali, to je verovatno srećna okolnost za Vasila.
Vasil, taj "jazz-man"
@Nedim : Shvatili ste da je Vasil, sin Senke i Zafira, studirao u SAD. I sta se to Vas tice, odakle mu novac za studije?! Vasil u SAD nije sjedio skrstenih ruku nego je vrijedno studirao i radio. A sad, trkom na YouTube i slusajte kakav je Vasil "jazz-man". Poslusajte, usput, i Biseru, sestru Vasilove majke Senke, kakva je izvrsna jazz-pjevacica uprkos godina. Bila i - ostala.
"trac-razmisljanja" jednog balkanca
@Nedim : Ocito, Vi ste balkanac i to -"sa dna kace"! Zavist, pakost, zloba, ljubomora osobine su koje 'krase' trac-balkanca sa dna kace. Pobogu, sta se Vas tice odakle Zafiru novac da studira u SAD? I njegov otac Zafir i majka mu Senka, bili su za vrijeme Jugoslavije vrhunski pjevaci zabavne muzike, a koliko se sjecam Senka je igrala i u nekim nasim filmovima. Vjerovatno, Zafir u SAD nije sjedio skrstenih ruku nego je vrijedno studirao i radio.
Nedim
Mene više zanima kako je Vasil uspeo da studira 5 godina u SAD pošto je to tamo jako skupo ne kaže dal je imao stipendiju ili ne.Čitao sam o tome da mu je otac Zafir imao par nastupa na Brodvejuu mjuziklu"Violinista na Krovu".Ali ako i tu zaradi 3000dolara po predstavi opet nije dovoljno.
артиљерац
Типичан српски коментар "Како он".Ево ја сам магистрирао на MIT(Massachusetts Insitute of Technology)1990.било је скупо,није ми платила држава(као многима који сад просипају памет и раде за разноразне западне "агенције"),није ми платио ЈАТ у коме сам радио.И шта се вас тиче како сам ја или како је Васил студирао у САД.Имао је могућности,а сигуран сам и да је радио уз студије. Рецимо,свирао по клубовима.Гледајте ви свој буђелар.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља