уторак, 11.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 10.06.2020. у 20:00 Гордана Поповић
ПОСЛЕ ИЗОЛАЦИЈЕ: КЕТРИН ХИКЛИ, новинарка и писац

Неке ствари ће се можда заувек променити

Многи послодавци су изгледа изненађени ефикасношћу рада од куће. Надам се да ће људи почети да се питају зашто путују сваког дана на посао, нарочито у великим градовима попут Лондона и Њујорка
Кетрин Хикли (Фото: архива „Клио”)

Живот у Немачкој враћа се у уобичајене токове. Продавнице и музеји су отворени, такође и кафеи и ресторани, али само до десет увече, док је већина хотела и даље затворена. Деца се враћају у школе, али не сва одједном, а на путевима је већа гужва него пре рецимо месец и по дана, мада и даље мања него обично.

Овако Енглескиња Кетрин Хикли, која већ годинама живи и ради у Берлину, иначе водећа светска новинарка на пољу уметничких дела која су опљачкали нацисти и ауторка књиге „Минхенско скривено уметничко благо”, описује дане после карантина, наводећи да се људи и даље држе на физичкој дистанци. Ипак, каже, дозвољено је да се састају мале групе људи, па је тако за време викенда и она ишла на планинарење са четворо пријатеља.

Књига „Минхенско скривено уметничко благо”, чији је поднаслов „Хитлеров трговац и његово тајно наслеђе”, објављена иначе и код нас у издању „Клија” у преводу Ксеније Тодоровић, говори о случајно пронађеној колекцији уметничких дела Хитлеровог сарадника Хилдебранда Гурлита – страсног колекционара и неспретног занесењака који је сакупио 1.250 уметничких дела – 2011. у стану његовог сина, међу којима су ремек-дела Пикаса, Матиса, Реноара, Шагала, Кокошке... Кетрин Хикли је поводом ове књиге прошле године била у Београду и Новом Саду. Годину дана после тог гостовања, неочекивано ју је, као и цео свет, задесила изолација.

Сигурна је да су многи креативни људи користили то време за нове идеје, а она се углавном бавила вестима.

– Из свог дома у Кведлингбургу, на падинама Харца, писала сам о разарајућем утицају вируса корона на уметнички свет и на тржиште уметнинама. То значи да сам и тада била веома заузета, као и увек, и да сам, као и обично, радила од куће. Главна разлика је била самоћа. Обично будем напољу по Берлину са пријатељима или због посла, посећујем музеје, изложбе, састанке, конференције, вечере, догађаје итд. Ништа од овога се није дешавало у последње време, па сам протекла готово три месеца провела углавном потпуно сама, наравно уз мноштво дигиталних контаката. Ипак много сам пешачила у планинама током викенда, време је овде за то савршено – прича Кетрин Хикли.

Додаје да је у овом периоду много читала, надокнађујући пропуштено. Помиње књигу о Небеском диску из Небре, првој познатој представи неба, старој око 1600 година, као и роман Сали Руни „Нормални људи”, дирљиву причу о двоје младих који одрастају у истом граду у Ирској и осећају како их константно гуше везе које не разумеју у потпуности.

Сигурна је да има много тога неиспричаног о изолацији, што ће испливати временом. Помиње да су неки људи веома забринути за своју егзистенцију, али и додаје да генерално влада мишљење да се Немачка добро влада са пандемијом, број смртних случајева је релативно низак, а здравствени систем може да се носи са тиме. Људи се углавном држе строгих правила, што олакшава ситуацију.

Ипак, сматра да време „после карантина” неће бити време „после короне”, односно да ће морати да прође известан период пре него што се живот врати у нормалу. На то нас, каже, на сваком кораку подсећају и дезинфекциона средства за руке изложена на јавним местима: у кафићима, ресторанима, продавницама и музејима.

– Неке ствари ће се можда заувек променити. Могу да замислим, на пример, да ће рад на даљину постати много више уобичајена ствар. Многи послодавци су изгледа изненађени што њихови послови могу да се наставе потпуно нормално, а да целокупно особље ради од куће. Надам се да ће људи почети да се питају зашто путују сваког дана на посао, нарочито у великим градовима попут Лондона и Њујорка. Могу да верујем и да ће проћи извесно време пре него што будемо летели авионом у иностранство на одмор, можда не пре идуће године – додаје Кетрин Хикли.

У овом периоду, сматра она, када се људи суочавају са различитим проблемима – неки се осећају изоловано и усамљено, други се питају како ће платити трошкове идућег месеца, неки други се боре за живот на интензивној нези – веома је важно изаћи напоље и уживати у пролећу.

–  Трешњин цвет нас подсећа да су годишња доба и дрвећа имуни на вирусе и да се нису променили. А то помаже – поручује она.

Коментари1
1502e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Киза
Да, у земљама које имају неку радну (и општу) културу, нормално је да се кафићи и ресторани затварају у 10 увече! Код нас је радно време до 5 ујутру ствар престижа! Мада, логика налаже да је у питању обична безобзирност према људима који раде и непоштовање њиховог рада и потребе за одмором. Додуше, и омладина без посла и перспективе пожељније је да буде зомбификована и да спава до 5 поподне, него да размишља о будућности и (не)перспективи, можда би се и разбудити. Само кажем...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља