уторак, 11.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 11.06.2020. у 18:00 Данијела Давидов-Кесар
ГЛАС ПАЦИЈЕНАТА

Оболели од меланома траже забрану рада соларијума

Живети са раком коже је довољно тешко и без додатног стреса и страха, а у недељама које су за нама, због појаве вируса корона, све је било много теже
Саво Пилиповић, Удружење пацијената оболелих од меланома (Фото лична архива)

Оболео сам од меланома пре више од осам година. За разлику од већине других пацијената, који су ми често говорили како нису ни чули за меланом док им није дијагностикован, ја сам добро знао шта је меланом. Мој брат од тетке преминуо је од меланома 1999. године, усред бомбардовања Србије. Годинама после тога ишао сам на контролу, будући да, осим генетске предиспозиције, имам светлу пут и велики број младежа. Хирург ми је одстранио више од десет младежа и сви су били добри до марта 2012. године, када сам оперисао један младеж на глави. Био је у коси и није се видела промена. Нажалост, тада почиње моја борба са меланомом. После нешто мање од две године и 15 операција, чинило се да је утакмица завршена. У децембру 2013. године на ПЕТ скенеру су видели седам метастаза на удаљеним органима. Метастатски меланом је у то време била смртоносна болест. Лекари су ми рекли да ћу живети још неколико месеци. Докторка Лидија, која ме је лечила, предложила је да одем у Тибинген и покушам да уђем у клиничку студију. Рекла је да испитују неке нове лекове и да постоји могућност да се метастазе повуку. Нисам баш много веровао у то, али будући да сам целог живота био спортиста, научен сам да одиграм утакмицу до краја, без обзира на то који је резултат.

И тако сам 27. децембра 2013. први пут слетео на аеродром у Штутгарту, да би дан касније отишао у Тибинген. Почео сам са лечењем неколико недеља касније. После два месеца догодило се чудо. Имао сам на врату неколико поткожних метастаза које су могле и да се виде и да се опипају. Те метастазе су се повукле и ја сам један од ретких људи на свету који је видео како му се метастазе повлаче. Тада сам први пут помислио како има наде. Било је то у рано пролеће 2014. године и од тада се лечим у Немачкој. Било је, у ових последњих шест година, још искушења, мука, страхова... На свака три месеца одлазим на велику контролу када ми на скенеру испитују да ли је све у реду, али ја сам данас веома добро. Ходам десет километара или пређем бициклом више од 20 неколико пута недељно, што је за једног безмало педесетогодишњака више него коректно.

Крајем 2014. године основао сам Удружење пацијената оболелих од меланома. Циљ је био да иновативне терапије постану доступне и нашим пацијентима. Нисам баш много веровао ни у то, али пошто се већ једном десило чудо, пробао сам још једном и успело је. Данас су у Србији свим пацијентима који болују од метастатског меланома доступне најсавременије терапије које продужавају живот и дају наду да ће метастатски меланом постати хронична болест. Наредни циљ је да пацијентима у Србији постане доступна и такозвана адјувантна терапија, то јест да лечење почне пре него што меланом метастазира на удаљене органе. Тиме би се сачувало још више живота, а држава би уштедела. Постоји проблем који може лако да се реши, а не решава се већ годинама. На ВМА се, због неких административних разлога, не даје иновативна терапија, већ пацијенти који се лече на ВМА примају ту терапију на Институту за онкологију и радиологију Србије. Тиме се ствара велика штета за све. Апелујем на надлежне да у најкраћем року нађу решење за овај проблем, како бисмо сви били на добитку.

На самом почетку припрема за обележавање месеца борбе против меланома, догодила се пандемија ковида 19. Живети са меланомом је довољно тешко и без додатног стреса и страха, а у недељама које су за нама, због појаве вируса корона, све је било много теже. Организовао сам састанке свако вече на вајбер групи удружења и једни другима смо пружали подршку, што је било драгоцено. Здравствени систем за време кризе је издржао и наши пацијенти су примали терапију све време. Било је неких проблема који су могли да се избегну, али код нас је увек тако, већ сам навикао на то. Без обзира на те проблеме, капа доле нашим здравственим радницима.

У кампању за превенцију меланома кренућемо средином јуна. Поруке које ћемо послати су да се рад соларијума забрани и организоваћемо потписивање петиције за то. Указаћемо на опасност од сунчања између 10 и 17 часова, значај самопрегледа и потребу годишњих прегледа за све који имају факторе ризика, а то су генетска предиспозиција, светла пут, велики број младежа, опекотине од сунца у ранијем периоду живота. Говорићемо о заштити деце, спортиста, земљорадника и оних радника који преко лета морају да раде на отвореном, попут путара или зидара. Нико не би смео да ради или тренира по највећем сунцу.

Меланом је болест у експанзији, УВ зраци су све опаснији и друштво треба што пре да схвати да неке навике морамо да мењамо. О томе ћемо говорити и на регионалном скупу о меланому, који ћемо у септембру организовати у Земуну пету годину заредом. А онда ћемо 18. октобра учествовати на Београдском маратону.

Коментари1
1b694
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

alisa
Svaka cast za borbenost i pozrtvovanost u pomoci i drugima.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља