уторак, 04.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 11.06.2020. у 20:00 Биљана Лијескић
ИНТЕРВЈУ: ДУШКА ДРАГИЧЕВИЋ, примабалерина и педагог

Имам жељу да створим чаробни штапић против некултуре

Велики рад треба наградити, звезде се морају издвојити. Новчане награде, као и решавање стамбеног простора привукло би и подстакло играче
Душка Драгичевић са Татјаном Татић и Игором Пастором (Фото: лична архива)

Имала сам велику срећу и добро око да препознам дар и данас са поносом стојим иза младих звезда Народног позоришта Бојане Жегарац, Татјане Татић и Игора Пастора, каже Душка Драгичевић, примабалерина која је после дугогодишње успешне каријере у престоничком националном театру остала у свету балета, пружајући своје знање младима као солистички педагог. Управо њену креативност и уметничку стваралачку нит препознајемо у наступима нове генерацији играча у Народном позоришту.

Душка Драгичевић стицала је уметничко образовање у Москви, у балетској школи при Бољшој театру од 12. до 18. године (1976–1982) , у класи Наталије Золотове, као први странац, и до данас једини, који је то остварио. Звање првакиње Београдског балета добија 1991. и од тада током две и по деценије активне играчке каријере низале су се њене несвакидашње, антологијске улоге у представама као што су: „Лабудово језеро”, „Копелија”, „Дон Кихот”, „Жизела”, „Пер Гинт”, „Ромео и Јулија”, „Кармен” итд. Почев од Димитрија Парлића који је приметио њен таленат, многи кореографи су њој у част поставили познате балете попут Дитмара Сајфертa, Владимира Логунова, Крунислава Симића.

Многа признања између осталих и награда за животно дело УБУС-а, али и за целокупни опус који је добила од националног театра, додељена су јој као примабалерини. Велике пројекте урадила је и у иностранству на манифестацијама као што су Експо ’92 – Севиља, Фестивал у Бејруту, потом у Кини, Кипру, Сардинији, Москви (Театар „На Таганке”), Мађарској, на Бијеналу у Словенији, Македонији, упркос свим тешкоћама које су носиле деведесете године прошлог века. Рођена је у породици балетских уметника, млађа сестра Мила такође је примабалерина.

– Моја педагошка каријера уследила је као потреба да пренесем своје умеће и дугогодишње искуство генерацији која долази. Огромну одговорност сада осећам у раду са њима, водим рачуна да буду добро психофизички, да решавају све проблеме унутар нашег заједничког рада у сали и креирању својих улога. Све сумње у себе, пројекат и све што их тишти у процесу сазревања једне улоге морају решити далеко од очију јавности. После тога уметник на сцену ступа сам, миран и са пуном самоувереношћу. У низу година, колико их пратим, дошли смо у позицију да могу да се осећам мирно док их гледам, баш као публика. То је највећи поклон за педагога. Постали су уметници у пуном смислу те речи – каже Душка Драгичевић

Постоје многи снимци који сведоче о вашем богатом играчком опусу. Како са садашњим животним искуством доживљавате све те роле, да ли их оцењујете поново?

Првачке улоге сам почела да играм не дуго после школовања у Москви. Први који ми је указао поверење био је наш велики кореограф Димитрије Парлић (играла сам Биљану у „Охридској легенди”). Надаље уз цео класичан репертоар, мој животни пут је у највећој мери обележен са нашом великом примабалерином и кореографом Лидијом Пилипенко, са којом сам остварила мени животно најзначајнија дела попут балетског спектакла „Самсон и Далила” или „Даме с камелијама”, а посебна је била улога Надежде фон Мек у њеној представи „Песник Чајковски”. То је било време еуфорије стваралаштва, тако да те године, деведесете, тешке по нашу земљу у ствари памтим као најкреативније, јер као и сада у време епидемије ковида 19 људи су се окретали доброти, лепоти и уметности. Додала бих да ми није било тешко да одем са сцене, то је циклус који се природно завршио, уметник никада не остаје ускраћен за смисао, он га носи доживотно!

Какав однос имате данас према националном театру, шта би требало мењати у његовом функционисању? У једном интервјуу сте рекли да ову институцију држе уметници, а не директори или управници?

Мој однос према Народном позоришту у коме сам већ 38 година је апсолутно непромењен. За мене је то свето место, извор неисцрпне енергије и захвалности животу што сам део те велике машинерије, која сваком бићу које жели духовно да се развија, нуди безброј могућности самонадахнућа. Уметник је једини битан, међутим он не може и не сме бити сам. Уметници се морају гајити и препознати врло рано. Суштина њиховог трајања је у безрезервном поштовању руководства, а пре свега наше државе. Ту наилазимо на зачуђујуће празнине у познавању наше бранше, која је неслухом и непознавањем материје доведена до тачке изумирања. Намеће се питање како је могуће да у највећој институцији у региону постоји тако дуго неразрешен проблем бенефицираног радног стажа и запошљавања младих. Сиромашно је друштво у ком се у 21. веку и даље мора објашњавати тај проблем. Ако желимо боље и квалитетније друштво, морамо поћи од чињенице да велики рад треба наградити, звезде се морају издвојити. Новчане награде, као и решавање стамбеног простора привукло би и подстакло играче. Вишедеценијска борба свих нас да та уметност опстане, ометана је понекад срамним изјавама безначајних појединаца, којима друштво дозвољава да се њихов глас чује без обзира на њихову уметничку некомпетентност, док ми и даље из вечери у вече присуствујемо стајаћим овацијама.

Недавно вас је у једном интервјуу поменула Мерима Исаковић. Колико су вам важна пријатељства са уметничким светом?

Већи део мојих драгоцених пријатеља, који су ми и даље важни, су нажалост расути по свету, а Меримино и моје пријатељство траје 30 година и побија изреку која гласи „далеко од очију, далеко од срца”.

Какве циљеве данас себи постављате?

Имам жељу да створим чаробан штапић против некултуре, штапић уређеног друштва, чистих улица, насмејаних људи, лепе нове опере, да се наш Београд и Србија окрену енергији квалитетних, образованих и културних људи, да се ухвате за ту сламку спаса и да се ова генерација не ућути и допусти да све наше безрезервно давање овој земљи наших предака и традиције оде у бесмисао и неповрат. Циљ Душке као педагога је да потрчим и загрлим своје колеге без дистанце и да се што пре дигне завеса Народног позоришта. А циљ Душке као маме, која је одгајила два дивна детета Катарину и Алексеја, је да дигне на ноге свог најмлађег сина Андреја, како би постао племенит и поштен човек!

Коментари4
b6de7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bane
Ah, Duška... Prelepa žena. Bio sam potajno zaljubljen u nju dok sam radio u narodnom pozorištu devedesetih godina...
geras
nagrade, stanovi, zaboravili ste nacionalnu penziju i to od odma' . umetnici su to .
Миодраг Стојковић
Племенита жеља , само кад би се и помоћу ч аробног штапића остварила, питање би било опет , дали су награђени прави. У нашем друштву се више цени висина образовања неголи само дело. Док то не буде усаглашено , ни штапић неће помоћи.
Ratko
Znači šta će nam škola! Samo se vrti!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља