После свега остао је ожиљак буке и беса који нису морали да се догоде! Ипак, Србија је велика тајна! После два дописа од 27. маја и 5. јуна упућеног надлежнима стигао је један одговор завода 1. јуна на који ни УО Задужбине „Десанка Максимовић”, ни ја нисмо могли да одговоримо потврдно и да уз нашу сагласност НПС-у оде предлог о збирци „Тражим помиловање” која је „одјек епохе средњег века”, а место би јој било у „дијалогу епоха” у првом разреду гимназија. Нема сврхе више објашњавати зашто то није могуће ни поетички, ни методички. Све остало је речено, познато и ко жели може на сајту Задужбине да прочита!
Излазак у јавност се догодио под утицајем једног поста на јавној мрежи и није било назад. Жао ми је човека, каже Десанка Максимовић. Толико узнемирења, често нејасних изјава, без јасног контекста, али без обзирa на све „себар издати неће”. Од кога је Задужбина морала да тражи помиловање и зашто је све отишло у смеру који није могао да наслути ниједан историчар књижевности, а чини ми се ни медијски експерти.
Десанки Максимовић се догодио цунами народног духа који је она препознавала и архетипова којима одјекује збирка „Тражим помиловање”. Она је дрхтала над болом сваког бића и у стрепњи и у молитви за сироту кудељницу „да је слободна и поштована”. Да ли више од 50.000 потписа петиције коју су покренули студенти четврте године српске књижевности Филозофског факултета у Новом Саду сведочи да је поезија жива и да ће је писати (читати) сви? Нажалост не. Јавност је неком дубљом везом осетила да је немогуће завршити гимназију без и једног стиха песникиње која је својим аутохтоним песничким током у историји српске поезије 20. века писала о дамарима свеколиког света, а понајвише њене родне земље. Застрашујући је тај позив јавности: дајте нам имена комисије. Многима од нас нису била потребна имена већ принцип, систем који неће имати капиларне токове, већ поступак предвиђене процедуре коју смо поштовали. Треба развити комисије са представницима уже струке, потом увести рецензентски рад предложених програма.
Нема личности која у историји српске и светске књижевности може све да позна довољно добро и да процењује за сваку епоху и сваког писца, а још теже шта из опуса представити ученику. Са поезијом су ствари још деликатније и још има довољно људи у овој земљи који би у својим областима могли да детаљно процене консултујући најновију научну литературу шта јесте канон и колико је примерен неком узрасту. Чему порицати каноне? Нема земље у ЕУ која се одрекла својих класика, па зашто би то и српска књижевност. Потребни су критеријуми, предност садржаја у хуманистичким наукама у односу на исходе. „Тражим помиловање” је бескрајно дубока збирка интертекстуалних релација у којој је Душанов законик само поетски симбол, али је снага овог песничког израза у јасности и комуникативности. Због тога је била и остала савремена и свевремена.
Тачно пре 100 година Десанка Максимовић је објавила прву песму у часопису „Мисао”! Између 1920. и 2020. „нема смрти, има само сеоба” или бар повратак у гимназијску лектиру и читанке из којих ипак није отишла. У свему има неке више правде кроз ехо на свим континентима расејаног народа који је као и увек са собом понео песму и биће свог завичаја. Десанка Максимовић је најдубљи одјек тог бића и у влатима траве и првој стрепњи и праштању коме су бука и бес страни, али ко да заустави дрхтај срца и талас истине?
Управница Задужбине „Десанка Максимовић”
