четвртак, 22.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 18.06.2020. у 18:00 Зоран Р. Томић*

Уставна раскршћа

Поводом текста Ратка Марковића, некадашњег судије Уставног суда Југославије (у СФРЈ), „Тумачење Устава”, „Политика”, Погледи, 5. јун, стр. 15
(Фото Анђелко Васиљевић)

Не постоји само једно и једино тумачење Устава. За разлику од његовог прâ(в)ног значења. Врстан тумач не сме да буде „параграфлија”, већ много више, дубље и шире. После одлуке о проглашењу ванредног стања у Србији и уставносудског изјашњавања о њој (даље: Одлука) – појавиле су се, поред осталог, и контроверзе у вези с природом акта којим се држава и друштво уводе у такво изузетно раздобље. Четири су дилеме о својствима Одлуке: 1) политички или правни акт; 2) појединачан или општи; 3) конститутиван или декларативан; 4) ранг у хијерархији правних аката.

1) Одлука није слободан, чисто политички, већ правни акт: она је правно везана тако да подлеже уставносудској контроли уставности: не само у погледу овлашћених субјекта (члан 200, ст. 1 и 5), него нарочито у погледу уставних услова за доношење – „кад јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана” (члан 200, став 1). За наведене услове професор Марковић констатује „Чини се да их је Устав препустио слободној оцени доносиоца одлуке о проглашењу ванредног стања”, за коју каже да се мора аргументовати с обзиром на то да је третира као појединачни акт. Насупрот, држим да ту није посреди дискрециона оцена већ уставноправни стандард којег се доносилац нижег општег акта (sic!) – Одлуке, мора строго придржавати. Реч је о деликатној, штуро формулисаној условној „каучук норми”, чија је исправност примене ипак сазнатљива и проверљива спрам свих околности датог миљеа.

2) Колега Марковић стоји на становишту да акт о проглашењу ванредног стања није општи акт, већ појединачан, и то тзв. акт-услов. Вели да су ти акти „услов да се на појединачан случај примени... општа правна ситуација, тј. општи правни акт” – Устав. Из његовог гледишта произлази: Прво – будући да образложење не представља саставни део ниједног општег правног акта, док га појединачни мора садржавати, при чему га у Одлуци нема – тако да он тумачи да је Одлука била правно мањкава. Примедба: одсуство образложења у ткиву једног правног акта не мора да значи да је он нерегуларан, већ може да буде индиција – да није појединачан! Друго – Уставни суд Србије не одлучује о уставности и законитости појединачних аката јавне власти, већ је оцена њихове законитости посао Управног суда, тако да је Уставни суд – идући линијом резоновања Р. М. – био одмах дужан да се огласи ненадлежним за дату правну ствар?! Но, мишљење да је Одлука појединачан акт, „акт-услов” – неодбрањиво је. Наиме, Одлука се тиче одређеног животног склопа чињеница – крајње ванредног државног ангажовања пред непосредном и великом већ наступилом опасношћу од прогресивног раста смртоносне инфекције вирусом корона – али се не односи на тачно одређено или на одређена лица, односно макар одредива лица, што је крунска одлика сваког поједначног правног акта, па и акта-услова. Напротив, круг субјеката, адресата Одлуке био је неодређен – „отворен” за све време трајања ванредних околности у Србији – тако да је Одлука лапидарни општи правни акт, норма чија се садржина не исцрпљује једном употребом.

3) Професор Марковић сматра да је Одлука декларативан акт: „она само означава дан (датум објављивања у ’Службеном гласнику’) када настаје ванредно стање чији је режим предвиђен уставом”. Но, и с тим закључком би се могло озбиљно полемисати. Јер, Одлука уводи целу Србију – све оне који се налазе, односно који се у том периоду нађу/буду нашли на њеној територији, укључујући и стране држављане и оне домаће придошле из дијаспоре – у једно другачије правно стање од дотадашњег: она сâма ствара нову општу правну ситуацију. Темељ јој је Устав, а она је – од дана службеног објављивања – успоставилац те нове опште правне ситуације. Преласка из редовног у ванредни уставни режим! Одлука је била правна подлога, неопходна уставна претпоставка за све следствене правне акте и радње које се тичу ванредног стања, посебно за неопходна одступања од основних слобода и права. Стога налазим да је она конститутивне, а не декларативне каквоће.

4) На концу, Одлука није класичан закон – било да је њен доносилац сам Парламент, било његова изнуђена председничка „замена” – нити јој је правна снага стандардно законска. Квалификујем је надзаконским актом: од ње је правно виши једино сам Устав. (Ратко Марковић се у цитираном чланку тиме није бавио.) Она је ослонац за законе парламента, односно за владине (уз супотпис председника Републике) уредбе „по нужди” са законском снагом донете током ванредног стања „када Народна скупштина није у могућности да се састане”. Одлука је особен општи правни акт привременог трајања, надзаконске правне снаге и конститутивног карактера.

Шеф Kатедре за јавно право на Правном факултету Универзитета у Београду*

Коментари3
bc0ae
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Саша Микић
Господине Томићу, ваше објашњење је примерено неком стручном часопису, а не дневном као што је ''Политика''. Они, који су правници, још ће нешто и разумети, а остали обични људи остаће и даље у недоумици ко је у праву. Због свега тога могу само да констатујем да захваљујући вама правницима и како свако од вас даје тумачење од Устава до осталих закона и прописа право и правда не станују заједно.
Саша Микић
@Boris Колико људи има основно разумевање права, а колико мисли да разуме право? Правда није само када се оствари неки ситан или крупан интерес, већ када онога ко се је огрешио о закон стигне заслужена казна. Право је, насупрот томе, способност доброг адвоката да прилагоди законске норме интересу својег клијента без обзира на то што је он стварно крив.
Boris
@Саша Микић Nije toliko komplikovano, samo je potrebna koncentracija i osnovno razumijevanje prava. Ta floskula, oko prava i pravde, se stalno ponavlja, ali je nebitna. Pojedinac "pravdu" zamislja kao ostvarenje nekog svog sitnog ili krupnog interesa, kada se to ne desi, onda kuka na "nepravdu"... Pravda nema nikakve veze sa tim.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља