„Има ли шта ново на телевизији?” помисли сваки гледалац кад узима даљински у руке. Одговор би био – има нових емисија али не и свежих идеја јер уредници не одустају од „зоне комфора”. Тако смо у протекле две недеље добили суботње издање емисије „150 минута” са Маријом Килибардом а на Новој С се емитује „Пробуди се”, који води Невена Маџаревић (радним данима) и Данило Машојевић (викенд издање). Обоје имају начин вођења који је примерен раном термину, тако да њихова насмејаност и сталоженост пријају онима који су испред екрана већ у 5.55. Имају још једну добру, заједничку, црту а то је поштовање саговорника којима не упадају у реч. Овај јутарњи програм може да задовољи радозналост гледалаца али им неће дати неке основне сервисне информације које се очекују на почетку дана. Помало је неуобичајено и „слагање” рубрика, тако да је у понедељак 8. јуна прва тема била Десанка Максимовић и школска лектира а на ту тему се разговарало и у „Прелиставању” са новинарем Јакшом Шћекићем. Између тих рубрика пласирани су прилози из Новог Сада и Крагујевца о проблемима грађана са прилазним путевима, тротоарима… „Хвала Вам што сте се пробудили овако рано” постала је мантра овог јутарњег програма, којом се захваљују гостима који су дошли до студија у Кошутњаку.

Марија Килибарда, водитељка Прве ТВ добила је термин за емисију „150 минута”, суботом од 13 до 15 часова и, како је она сама дефинисала, „субота је шарена и лагана”. За разлику од агресије у јавном простору која је честа у емисији у којој гостују људи различитих ставова, у овој верзији „150 минута” негује се оно што бисмо могли назвати „буразерском комуникацијом”. Водитељка и сама наглашава да и приватно познаје већину својих гостију, са којима је на ти а та атмосфера понесе и репортере који се јављају са лица места. Тако је Никола Прокић правио прилог са аутомеханичарем који има велики број пратилаца на друштвеним мрежама а своју новинарску љубопитљивост формулисао је у „еј да те питам, јел’ теби није фрка кад станеш испод аутомобила који је на дизалици”. У суботу је емитован и прилог о месту у близини Сремске Митровице, које се зове, да простите, Пичковац. Репортерка је прилог о овом месту, за које многи мисле да не постоји док користе његово име као одредницу за неку забит, базирала на заустављању пролазника које је питала где живе или одакле су, што је личило на одушевљење које показују родитељи или бабе и деде када мало дете научи псовку. Иако смо сазнали да постоји прича да је име настало по томе што су петорица лекара гинеколога међу првима на том месту изградили викендице, нисмо сазнали да ли је то званично име на које мештанима стижу пошта и рачуни. Овако је све остало на нивоу пошалице „на прву лопту”, без правог објашњења.