петак, 14.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 17.06.2020. у 19:00 Рамиз Хаџибеговић
ЗАБОРАВЉЕНА ИСТОРИЈА

Чојство изнад племенских оквира

Братимљење Његоша и Али-паше Ризванбеговића поука је поколењима
Петар Петровић Његош (Фотодокументација Политике)

Било би превише и од историчара очекивати да се занимљивост о братимљењу Петра Петровића Његоша и Али-паше Ризванбеговића више спомиње. У постојећим друштвеним, традицијским па и политичким околностима, међутим, то може бити драгоцена поука будућим поколењима, где вековима заједно постоје различите нације, језици и вере. Ова прича мора да буде извучена из наслага прошлости и запуштености, реанимирана и на адекватан начин представљена.

О Његошу се скоро све зна, а ко је био Али-паша Ризванбеговић Сточевић (1783–1851)?

Именован је за пашу, а потом 1833. и за везира Херцеговине, коју одваја од Босне и њоме управља све до смрти, држећи у својим рукама сву њену судбину. Био је велики реформатор и иноватор у пољопривреди. Изводио мелиорације, засађивао и гајио јужно воће (маслине, винову лозу, бадем, пиринач, дуван), поврће и свилене бубе. Био је толерантан према хришћанима, неретко на страни српског клера и хрватске бискупије. Пред крај живота успротивио се султановим реформама, због чега је убијен.

Решење боље од рата

Братимљење два велика владара занимљивост је коју баштини историја и град Дубровник и, сем историчарима и педантним хроничарима, мало је познато широј јавности. Када су Његош и Али-паша, у својој интерној писменој кореспонденцији, закључили да преговори о територијалним проблемима немају алтернативу и да је свако решење боље од рата, отпочели су припреме око организације сусрета и разговора, од којих је зависио даљи статус спорних територија и будући однос Црне Горе и херцеговачког пашалука.

У прелиминарним преговорима око места сусрета, Али-паша је предлагао Метковић, а Његош Дубровник. Уз посредовање руског конзула Јеремије Гагића, турског комесара Селим-бега и аустријског представника, у Дубровнику је 1842. уприличен њихов сусрет. Улогу домаћина имао је барон Карло Роснер и окружни дубровачки капетан.

Кад је уприличен сусрет, Његош је имао 29 година, док је његов саговорник био дупло старији. Занимљиво, обојица су умрли исте године – 1851.

Велики број међусобно размењених писама, те њихов сусрет у Грахову, 1838. године, потврђује да су се они, пре сусрета у Дубровнику, одлично познавали. Према историјским фактима, херцеговачки везир је гајио искрену топлину према црногорском чојству и јунаштву, а према Његошу пријатељство и поштовање.

Његош је дошао у Дубровник нешто раније, крајем августа, намеравајући да се пре сусрета с Али-пашом консултује с руским конзулом Гагићем, док је везир допутовао почетком септембра.

Састанак је одржан у старом дубровачком лазарету на Плочама, иако је везир имао налог из Цариграда о забрани удаљавања из Бргата.

Дубровник (Фото Пиксабеј)

На запрепашћење православних Дубровчана, два владара су заједно седели у кафани, шетали ривом и Страдуном, у најпријатељскијем расположењу. Црногорски владика без мантије, у народној ношњи, с оружјем, а турски паша с богатим велурским бињишем, постављеним самуровином.

Према поузданим историјским изворима, Његош и Али-паша су, за све време боравка у Дубровнику, прилазили један другом с радозналошћу, духовношћу и етичношћу, те благом усхићеношћу. Након официјелних обавеза, остајали би заједно до дубоко у ноћ, уз најквалитетнија вина и богату трпезу. Била је то гозба великодостојника који су поштовали све врлине живота и своје пролазности. У току разговора и међусобног дружења развила се идеја о побратимству.

Након вишедневних разговора, потписан је уговор у осам тачака, између независне области Црне Горе и пашалука херцеговачког, о престанку непријатељства. У историјским изворима егзистирају два датума потписивања: 9. и 24. септембар 1842. Утврђене су границе, док је Грахово дефинисано као неутрална територија. Након потписивања споразума, њих двојица су се, с пуно разумевања и топлине, изгрлили, а потом повукли у једну просторију Антонија Чавре, и ту се побратимили (Ј. Миловић „Петар II Петровић Његош” у свом времену, 1985. г., 482–483).

Овим поступком премостили су многе културолошке разлике, присутне на простору на којем су живели.

Састанак у Дубровнику с херцеговачким везиром и одлуке које су усвојили били су Његошева велика дипломатска победа и успех, јер је потписивањем уговора Али-паша признао независност Црне Горе. За Аустрију, Русију и друге европске земље то је било велико изненађење. Међутим, из Цариграда је, недуго, стигло упозорење: Порта не признаје споразум и није спремна да уступи икоме ниједан педаљ земље који се налази под њезиним формалним суверенитетом. За Црногорце, у том периоду, оптерећене традицијом племена, Његошево побратимство било је велико изненађење. И Херцеговци су дочекали везирово побратимство с неверицом и чуђењем.

У контексту политичких, националних, верских, војних и традиционалних обичаја и прилика у то време, овај чин братимљења заслужује ширу анализу и објашњење. Одговоре би могли понудити социолози, историчари, антрополози и други, поготово што се бројне поруке и поуке могу извући из овога чина.

Против неслоге и нетолеранције

Ово побратимство је, колико год се некима чинило апсурдним и парадоксалним, значило том времену као образац у којем су слична искуства обликована, преношена и чувана зарад мира и очувања сваке људске главе. На размеђи векова, цивилизација, навика, обичаја, традиције и историје, ово братимљење је пример како се може остати човек и у временима која људе претварају у звери. С пуним уверењем да чине добро дело, Али-паша и Његош су препознали свој свет, наслутили своју меру, свој политички и друштвени ангажман, у намери и жељи да промене себе и свој однос према традицији и прошлости, а све у духу интегралне идеје државности, световности и цивилизованости.

Његош и Али-паша су показали да у традицији народа Балкана има много тога вредног, што сведочи да овај простор не треба да буде позорница неслоге, нетолеранције и мржње, већ простор чија културна традиција треба да буде у знаку прожимања и сарадње разних народа који ту живе.

Они су овим чином направили цивилизацијски искорак, превазишли све поделе, посебно верске.

Коментари11
d89f9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Дејан.Р.Тошић
Ко седи на две столице, нема ни једну своју. Његош Петровић био је и световни и сакрални владар Црне Горе, без секуларне поделе власти. Да Његош није изда "Горски вјенац" у издању Матице српске 1848.г.на "мешаном" писму, сковенско српском и на азбуци Вука Караџића, данас би се о њему причало само као једном од српских епископа. Овако, стављаен јебу ред великана српске поезије и књижевности у исти ранг са Бранком Радичевићем, Ђуром Даничичем и Вуком Караџићем,. Чињеница.
Татјана
Вук Караџић и Ђура Даничић нису књижевници, а Бранко и Његош (уз сву проблематичност тог рангирања и уз сву моју наклоност Бранку) обично се не сврставају у "исти ранг". Ако већ користимо спортску терминологију за уметничку вредност, Његош је постављен далеко изнад. Чињеница. У целој овој збрци једино вам се мора одати признање за откриће да би Његош остао тек један у низу владика-владара Црне Горе да није написао ... па, све што је написао, а не само "Горски вијенац". Пронађосте топлу воду!
Татјана
"Горски вјенац" није објављен 1848. него 1847. Није га објавила Матица српска. Није штампан Вуковом ћирилицом. (Њоме је за Његошева живота штампано само његово последње дело "Лажни цар Шћепан мали". ) Шта подразумевате под "мешаним писмом", поготово кад у исто време тврдите да нешто писано "на азбуци В. Карџића", то Бог зна. Језик није славеносрпски (претпостављам да сте то хтели да напишете), мада има и њега, тј. језик бисмо (а не писмо) могли, колоквијално, назвати "мешотивим".
Dragan Pik-lon
Stigoh do recenice-....,gde vekovima postoje razlicite nacije,Jezici i Vere.Tu sdadoh jer nam se vec 100 godina podmece laz-razliciti Jezici i Nacije.Za Veru i vrapci znaju.No za ova dva sira pojma od Vere je umisljeno i zato ulazimo u sve dublje podele.Bas to su hteli da izbegnu Njegos i Ali pasa Rizvanbegovic....!
SLOBODAN MIKAVICA
I kad pomislim da sadasnja crnogorska vlada na celu sa Milom potiskuje iz svoje istorije jednu takvu velcinu?! Nevjerovatno!
Nebojša Joveljić
@Ilija. Ali-paša nije imao sreću da poput Njegoša umre prirodnom smrću. S jednim Srbinom se pobratimio, drugi ga je ubio. Službena verzija govori da je hercegovački vezir 20. marta 1851. na putu od Jajca za Banja Luku stradao od slučajno opaljene puške. Mnogi su i tada posumnjali u autentičnost tog izvještaja. Pretpostavlja se da je stražar koji je čuvao Ali-pašu u šatoru u Dobrunu, po naređenju poturčenog Srbina Omer-paše Latasa, izvršio njegovo ubistvo.
Radoslav
A zašto naglašavate činjenicu da je Omer-paša Latas bio poturčeni Srbin, kao da i Ali-paša (kao i ostali) nije bio poturčeni Srbin?
Simić Dušan
"piše" se piše sa "e"

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља