понедељак, 03.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 18.06.2020. у 22:00 ​Милка Лучић
ПОВОДОМ 60 ГОДИНА ОД ТРАГИЧНЕ СМРТИ АЛБЕРА КАМИЈА

Царство морала и царство насиља

Педесетих година прошлог века, због Камијевог „Побуњеног човека” француски интелектуалци спорили су се као прави бољшевици
Албер Ками (Фотографије Википедија)

„Побуњени човек” појавио се 1951. године. Скреће одмах на себе пажњу, као једно од најконтроверзнијих Камијевих дела. Критике долазе и с леве и с десне стране. Најзначајнија је она која је довела до дефинитивног раскида Сартра и Камија.

Кад се дело појавило, Франсис Жансон, као најбољи познавалац Сартрове филозофије, написао је критику у часопису „Модерна времена”, под насловом „Ками или побуњена душа”. Називајући Камијеву филозофију „филозофијом Црвеног крста”, „идеалистичком” и „реакционарном”, Жансон је у ствари показао колико се Сартрова и Камијева филозофија разликују. А разлика међу њима је и основни проблем времена у коме су живели и у којем данас живимо – однос хуманизма и насиља.

Овом сукобу претходио је један други, између Мориса Мерло-Понтија и Камија. Круг око Сартра и часописа „Модерна времена”, чији је он био директор, схватио је „Побуњеног човека као одговор Мерло-Понтију и његовом делу „Хуманизам и терор” (1947). Аутор „Хуманизма и терора” оправдавао је револуционарно насиље, па чак и оно стаљинистичко, самом идејом комунизма.

На многе приговоре и са леве и са десне стране, Ками је одговарао: „Ја нисам филозоф и никад нисам тежио да то постанем. `Побуњени човек` не тежи да буде исцрпна студија револта... Хтио сам само изнијети једно искуство, а знам да је то искуство и многих других. У становитом погледу та је књига исповијест” („Кронике”). Једина страст која покреће „Побуњеног човека, писао је Ками, јесте страст за препородом. Кад се утиша сва узалудна бука око те књиге, схватиће се, мислио је Ками, сва делотворност и нада њене слободарске мисли.

Данас све то изгледа једноставно и лако разумљиво. А тих педесетих година француски интелектуалци спорили су се и оптуживали као прави бољшевици: о томе да су сва средства дозвољена за остварење великих циљева, па макар пут до њих био поплочан жртвама и крвљу. До царства слободе, поручивао је Ками у „Побуњеном човеку”, не може се доћи насиљем и мржњом; само онај који се као Прометеј буни може данашњем човеку да врати изгубљени хумани лик. Бунећи се против нихилистичке логике, која је у основи данашњих револуција, против оног „све је допуштено”, против насилних остварења циљева, Ками је тих педесетих година, видовито, револуцинарном насиљу супротставио револуционарни синдикализам. Зато је полемика која је уследила после „Побуњеног човека” тако значајна, јер су њене последице биле далекосежне, а њен расплет потврдио Камијево мишљење да је однос између револуционарних циљева и средстава, у којем су сви судионици живели, један од главних проблема времена у којем живимо.

Жан-Пол Сартр

Зашто је Камијево дело дочекано са тако жестоким критикама, утолико пре што су он и Сартр били дугогодишњи пријатељи? Појаву његовог романа „Странац” лично је 1940. године поздравио Сартр; „Мит о Сизифу” учврстио га је још више у егзистенцијалистичком кругу, иако је Ками увек одбијао да себе назове егзистенцијалистом. Уследила је драма „Калигула”, па хроника „Куга” и од филозофа апсурда очекивала су се нова велика дела, јер је он уз већ поменуту критику Мерло-Понтијевих ставова био и критика филозофије апсурда. Уз то „Побуњени човек” могао је бити схваћен и као критика ставова неприкосновеног „оца егзистенцијализма” Сартра, које је изнео у својим драмама „Прљаве руке” и „Ђаво и Господ Бог”. Док је Сартр сматрао да се свет не може мењати „чистим” Игоовим рукама и да се угњетенима не може помоћи проповедима свеопште љубави, Ками је у љубави и милосрђу и њиховом супротстављању насиљу видео једини прави ангажман за човека.

Осим критика с десна (термин је Камијев), из часописа Клода Моријака, из егзистенцијалистичког табора критику је, као што смо већ поменули, написао Франсис Жансон, упутивши му уз све то, у познатом револуционарном стаљинистичком маниру, посебну замерку што пише лепим стилом који је обележје деснице.

Тако је књига чији је основни садржај побуна и насиље нашег времена постала предмет кушње и сумње и на француској десници и на левици. Свој одговор Ками је насловио на директора Сартра, написавши већ на почетку да не „одлучујемо о истинитости неког мишљења према томе да ли је то мишљење деснице или левице”, закључујући: „Кад би ми се учинило да је истина десно, био бих тамо.”

Овај „љубитељ уметности и животиња”, како је Жансон назвао Камија, опомињао је у свом одговору Сартру да егзистенцијалистичко ослобођење човека завршава у „производњи робова”, у одбијању да се прихвати насиље, којим се служи ауторитарни социјализам и ћутању о совјетским логорима. Жансон би, пише Ками, „хтео да се буни против свега, осим против партије и државе комуниста”. Као што је познато, у полемику се укључио Сартр, називајући Камија „адвокатом беде”, „тужиоцем републике лепих душа”, који је човечанству под моралом понудио насиље врлине, само заменивши једно насиље другим. Одбијао је да прихвати Камијево „царство морала”, јер је оно такође насиље над човеком.

После совјетске интервенције у Мађарској 1956. године, Сартр је постао један од најжешћих критичара стаљинистичког терора. Тако је Ками још за живота добио сатисфакцију за своје ставове. Његове анализе и надасве људска упозорења о средствима која човек сме да користи за остварење својих циљева и циљева историје, па макар они били и најплеменитији, постала су многима у свету идеја водиља, којим већ владају „велики инквизитори”. Ако је Достојевски генијално наслутио њихов долазак, Ками је можда више него иједан интелектуалац нашег времена најавио њихов долазак, упозоравајући да су „велики инквизитори” већ међу нама. Сартр је, пак, написао текст „Стаљинова авет”, закључивши га речима младога Кандида који, пошто је обишао цео свет, каже да је најбоље обрађивати свој врт!

Како је време пролазило све више се показивало да је полемика између двојице пријатеља, Сартра и Камија, можда била кључна не само за разумевање Камијевог дела него и околности у којима су обојица живела. И не само то: проблем односа хуманизма и насиља, пошто време ауторитарних друштава уопште није прошло, у основи је и данашњег света. Ни онда ни данас то није било апстрактно теоријско питање. То је оно питање које је одувек занимало човека: како мењати свет у којем живимо? Насилно уз помоћ револуције или хумано, користећи се искуствима синдикалног покрета. Промене које су се збиле на европском Истоку и Пољска са својим искуством независног синдиката „Солидарност” можда су најбоља практична потврда Камијевих теза о мењању света.

Али све дотле док у друштву презрена чињеница морала не заузме место које јој припада у људском животу, тешко је веровати да неки нови инквизитори између царства морала и царства насиља изаберу ово друго.

Сартрова жеља за истинским дијалогом дошла је много касније – после погибије Албера Камија у аутомобилској несрећи. Сартр је 1960. године писао: „Ретко, карактери једног дела и услови историјског тренутка су захтевали тако јасно да један писац живи”(„Situatons 4”). „Тврдоглавошћу својих одбијања, Ками је поново афирмисао, у срцу наше епохе постојање чињенице морала” („Situatons 4”).

На жалост, Сартрово признање „постојања чињенице морала” дошло је касно, кад Ками није био више међу живима. Постхумно је добио признање да је царство морала победило царство насиља.

Коментари2
2694b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Миодраг Стојковић
Ова тема је вечна. "Побуњени човек " , у принципу сви желимо препород , али на свој начин који обичном човеку никад и не долази , јер сањамо о идеалном друштву које је немогуће . Комунизам је покушао да додирне те висине . Није довољно бити добар , јер добрим се зло храни . Зло је лукаво и превртљиво тако да се некад прикаже као добро са циљем да уништи баш добро , и та игра добра и зла је оно што збуњује. И добар се побуњује а ту га чека замка зла.
nikola kiric
Sad mi je lakse. Vidim da nisdam jedini koji je procitao ovaj tekst. Njihova polemika se ne moze nastaviti u danasnje vrijeme, jer clanke koje jedna strana pise, opozicione komentare brise. Dokaz je moj kojeg nema.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља