понедељак, 13.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 24.06.2020. у 18:00 Мирослав Станковић

Пупин у Београду

Потребно нам је доста времена да схватимо како је Пупин све успевао, поред предавања на Универзитету Колумбија, свог научног рада, рада у научном комитету у Вашингтону, на месту председника Њујоршке академије наука, члана пододбора за аеронаутику (НАКА; од 1958. НАСА), поред свог патриотског рада у Народној одбрани, рада за лист „Слобода”, активности у својству почасног конзула Краљевине Србије
Михајло Пупин (Фото Википедија)

Иницијатива професорке др Радмиле Милентијевић за пренос Пупинових земних остатака из Њујорка у Београд је велики колективни дуг који имамо према Михајлу Пупину, посебно због тога што је своје последње дане желео да проведе у Београду.

„Г. Ђорђе Радин, адвокат из Њујорка који сада живи у Београду, остао је са др Пупином у блиској вези у Њујорку, а дописивао се с њим све до његове болести. Ево шта нам каже г. Радин о великој жељи нашег славног научника да дође још једном у Југославију:

’Последњи пут је др Пупин био са мном у Југославији у лето 1921. године. Онда сам био студент на Колумбија универзитету, у коме је др Пупин био професор.

Једног дана, у јулу, јавио ми се телефоном сав срећан:

– Имам за вас радосну вест – повешћу вас у наш Београд!

Кад смо стигли у Југославију, стари професор није могао да дође себи од радости. Гледао је стално кроз прозор вагона, желећи да све види. Своме задовољству давао је одушка непрестаним узвицима: Такве лепоте нигде нема!

У Београду смо одсели код ’Српског краља’. Једног раног јутра, док сам још лежао у постељи, ушао је он у собу сав насмејан и узвикнуо:

– Устајте, идемо да тражимо место где ћу да подигнем себи кућу у Београду!

Показао ми је два места која су му се допала: угао Краља Александра и Краља Фердинанда (где је била кафана ’Код три листа дувана’), и угао Улице кнез-Михаилове и Кнез-Михаиловог венца (кућа покојног Марка Стојановића). Прво му се место свидело више:

– Одавде имам чистији поглед на мој Идвор!...

Кад је место изабрао рекао је да ће прво уредити своје ствари у Америци, па ће онда доћи у Београд, где ће подићи кућу и провести последње дане свога живота.’” („Политика”, 15. март 1935)

Потребно нам је доста времена да схватимо како је Пупин све успевао, поред предавања на Универзитету Колумбија, свог научног рада, рада у научном комитету у Вашингтону, на месту председника Њујоршке академије наука, члана пододбора за аеронаутику (НАКА; од 1958. НАСА), поред свог патриотског рада у Народној одбрани, рада за лист „Слобода”, активности у својству почасног конзула Краљевине Србије.

На срећу српског народа, Пупин је медијски успео да промени однос америчког јавног мњења у корист српског народа у току балканских ратова и Првог светског рата. Те чињенице најбоље могу да се виде кроз књигу „Текстови у америчкој штампи 1912–1920. године”, а и у фељтону („Политика”, 4–26. новембар 2019).

Професор др Ђорђе Н. Лопичић предложио ми је да заједно приредимо књигу „Текстови у америчкој штампи 1912–1920. године”, коју је издала Градска библиотека у Новом Саду, а везана је за Пупинов рад као генералног конзула у Њујорку.

Пупинова илустрована монографија „Од усељеника до проналазача” („Исток филм”) има посебну тежину, јер смо кроз њу вратили интегрални текст о Светом Сави и име Стефана Немање, који су у Пупиновој аутобиографији недостајали 40 година, Пупин је писао и о 700 година аутокефалности СПЦ, што је везано и за саму државност Србије. Кроз 21 уметничку слику из Легата Михајла Пупина у Народном музеју и публикације о српским манастирима види се колико је Михајло Пупин размишљао о српској култури, уметности и духовности.

Слава Михајла Пупина, његове заслуге и родољубље требало би да чине част и понос нашем нехајном и заборавном народу, од кога се Михајло Идворски Пупин никад није одвајао, мада смо се ми, нажалост, из идеолошких разлога, готово одвојили од њега. Због будућих генерација битне су књиге „Текстови у америчкој штампи 1912–1920. године” и „Од усељеника до проналазача”, јер представљају и право лице Михајла Пупина.

Да није било Пупина, српска ратна мисија 1918. године не би ни била званично дочекана у Њујорку. Председник Њујорка Хајлан пристао је на званичан дочек, али под условом да је званично поздрави један од првих грађана Њујорка – Михајло Идворски Пупин.

Пупин је тог дана рекао: „Ми, грађани Њујорка, добро познајемо историјску борбу демократске Србије за очување своје демократије и слободе. Њено велико историјско и патриотско јунаштво никад није достигло такве висине која је Србија остварила у својој данашњој борби. Победа на Церу и Руднику остаће заувек славни пример јуначког патриотизма који даје и жртвује све на олтар националне части”. („Њујорк тајмс”, 20. јануар 1918)

Надајмо се да ће идеја и иницијатива професорке др Радмиле Милентијевић бити успешно реализована кроз пренос Пупинових земних остатака из Њујорка у Београд, као и подизање Пупиновог споменика на платоу Храма Светог Саве („Политика”, 8. јануар 2020). Тиме бисмо вратили велики дуг који као народ имамо према Михајлу И. Пупину.

Филмски и телевизијски сниматељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари8
a4b00
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milena Bozovic
Autorka knjige Zvezdobrojci je rekla u jednoj emisiji da on nikada nije zeleo da pociva u Srbiji,iako je neizmerno Srbiji voleo,zbog toga sto zeli da pociva pored supruge u SAD.Rekla je i to da je ideja o prenosenju samo marketing.
МИРКО
Пупину треба подићи споменик у Београду. Срамота је што то већ није учињено. Његов споменик постоји у Идвору. Једна биста постоји у дворишту Института "Михајло Пупин" у Београду, једна у амфитеатру Електротехничког факултета. Постоји и биста на улазу у зграду ЕПС-а у улици Проте Матеје. Све те бисте су више приватни него јавни споменици. Више пута сам као електроинжењер учествовао у покретању иницијатива за подизање споменика Пупину. За сада, без успеха.
srx
Drago mi je sto smo se naucili toliko od Pupina. Kako smo samo uticali na americko i javno mjenje nasih saveznika tokom raspada SFRJ. Toliko smo dobri bili u tome da su Njemci uspjeli da od nas naprave nove Naciste, od Milosevica novog Hitlera a da hrvatske i albansle koljace poistovjete sa svecima i daju im nasu zemlju. Bas smo mi jedan pametan i dosljedan narod.
Nebojša Joveljić
I, šta bi? Pupin je živio još 14 godina nakon ove svoje posljednje posjete Beogradu. Što ne napravi kuću kao što je planirao? Pare sigurno nisu bile problem, a u beogradskom udruženju slobodnih zidara bi ga objeručke dočekali i s ponosom uvrstili u svoje članstvo. Vjerovatno ga je veza za bogatom američkom udovicom Helen Hartli Dženkins zadržala u Norfolku, kao i veoma problematična ćerka Varvara koja, kažu, nije govorila ni jednu riječ srpskog jezika niti je imalo marila za otadžbinu svog oca.
Sreten Bozic -Wongar
Trnpvit je put svakoga koji se nadje u bespuci tidjine - jos trnoviti je za umetnika koji pokusava da dokazesvoje postojanje..

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља