четвртак, 20.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:08

БУЏЕТСКА ЗИДАНИЦА НА ПЕСКУ

Аутор: Небојша Катићпонедељак, 16.06.2008. у 22:00

Министарство финансија je недавно обавестило јавност да ће буџету до краја ове године недостајати око 440 милиона евра. Буџетски мањак може се надоместити само додатним задуживањем државе, или/и брзом продајом дела преостале државне имовине. Проблем буџета је много озбиљнији него што се јавности презентира. У Србији мало људи ради и доприноси буџету, док огроман број грађана користи средства и услуге које се из буџета финансирају.

Стопа незапослености у Србији је данас на нивоу од око 24 одсто. У држави са око 7,4 милиона становника, запослених (укључујући и пољопривреднике) има мање од 2,5 милиона. Готово исти број запослених има и Финска, али са популацијом од 5,3 милиона. У Швајцарској, која има приближно исти број становника као Србија, запослено је око 4,2 милиона људи. Са стопом запослености какву Србија има, уравнотежење буџета је немогућа мисија.

Овај проблем покушава се сакрити аргументима из класичног неолибералног арсенала. Тврди се да је проблем јавне потрошње у вези са њеним превеликим учешћем у бруто-домаћем производу (БДП) и да то исцрпљује привреду и онемогућава раст запослености. У овом тренутку јавна потрошња у Србији креће се око 43 одсто БДП-а. Тај ниво потрошње није прекомеран и на средини је распона у земљама Европске уније.

Теза по којој висока јавна потрошња доводи до високе незапослености нема статистичко, већ само идеолошко упориште. Јавна потрошња у Данској, Холандији и Аустрији креће се око 50 одсто БДП-а, а стопа незапослености ни у једној од ових држава не прелази пет одсто. Стопа јавне потрошње у Шпанији је мања од португалске, док је стопа незапослености виша. Словачка има знатно нижу стопу јавне потрошње од Чешке, али има готово двоструко вишу стопу незапослености.

Нема економске формуле којом се може одредити оптимални ниво јавне потрошње у односу на БДП. Висина јавне потрошње је, у коначном исходу, ствар друштвеног опредељења. Гласајући за политичке партије и њихове економске програме, грађани се опредељују за пореску и буџетску политику, а тиме и за карактер државе у којој живе. Нико не воли високе порезе, али их становници многих земаља прихватају и плаћају, задовољни услугама и сигурношћу коју им држава пружа. То је цена живота у уређеној и цивилизованој земљи која брине о својим грађанима и не гура их на маргину, у сиромаштво, очај и криминал.

Неидеолошка аргументација у корист смањивања јавне потрошње је снажнија –потрошњу треба смањити јер новца у буџету нема, а због прегрејане тражње инфлација измиче контроли. Ово је лакше рећи него учинити. Простора за смањење потрошње увек има, али тај простор није превелик. Јавна потрошња је добрим делом нееластична и одређена је бројем становника, демографском структуром, географском величином државе, итд. Грађане треба лечити, децу школовати, границе чувати, треба исплаћивати пензије и градити путеве. Где смањивати трошкове, када се у Србији, бар на овим сегментима сигурно не прелива и када је инфраструктура у јадном стању. Упркос томе, у буџету има простора за његову рационалну прекомпозицију, пре свега у корист инвестиција а на терет потрошње, поготово на терет субвенција.

Драма буџета није у његовој висини, већ у структури буџетског прихода и у разлозима који ту структуру одређују. Како мали број људи ради, а још мањи број плаћа порез, више од 70одсто српског буџета мора се покривати кроз различите облике опорезивања потрошње – кроз порез на додату вредност, кроз акцизе и царине. Док продајом државне имовине, огромном потрошњом и прекомерним увозом Србија како-тако попуњава буџет, ти исти фактори јој разарају економију. Ако се приватна потрошња буде смањивала – а морала би, ако би се раст увоза успорио – а последњи је час, приход буџета би значајно опао, а дефицит би драстично порастао. Српски буџет је зиданица на песку.

Србија није успела да нађе модел развоја који би запослио људе и повећао број оних који пуне буџетску касу. При томе, Србија се презадужила, продала је и продаје све што има, укључујући и сопствену децу коју тера у емиграцију. Огромна средства која су ушла у Србију нису оставила развојног трага. Највећи део новца је углавном проћердан, а грађанима, привреди и држави остали су само дугови.

Беспуће српске економске политике не почиње буџетом – оно се ту завршава. Све што се на економској сцени дешава, пораз је безидејне развојне политике, погрешне монетарне политике и живота од данас до сутра, од избора до избора, од једног пропагандног слогана до другог.

Србији у овом тренутку треба истина о стању економије и о узроцима који су до таквог стања довели. Било би добро да Србија још једном провери и своје основне макроекономске показатеље. Могло би се показати да је стопа инфлације већ годинама виша од оне која се исказује и да је, с тим у вези, реални раст српске привреде нижи од онога који статистика региструје.

Истина је једини темељ на коме је могуће креирати другачију економску политику. Само се на истини може постићи национална сагласност, а Србија припремити за трауматични период који следи. Ако се то не учини, из овакве ситуације ће профитирати једино потенцијални купци преосталих државних предузећа. У Србији ће све бити скупо, само ће државна имовина и евро бити јефтини – и тако до потпуног слома.

финансијски консултант


Коментари45
08af1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nikon Vlasov
Za svu ovu, vec osam godina, nasu kuknjavu nakon sankcija, uz tranzicionu demokrattiju, neprekidno mi se vraca vreme Nemacke za vreme Firera. Nemacka je - pod Hitlerom,iz ogromne nezaposlenosti i inflacije, za samo sest godina (1933.-1939.) postigla fantastican razvoj - industrije, stanogradnje, puteva i vojske, tako da je za sest godina pripreme vodila gotovo 6 godina rat (1939.-1945.)Izgubivsi ga, ponovo je, impozantnim razvojem postala treca ekonomska snaga savremenog sveta. Oni su "glupe svabe", a mi smo "pametni". Oni su - u svim sistemima (feudalnom, kapitalistickom, socijalistickom (Istocna Nemacka)) uvek bili u vrhu covecanstva.Nije li to, pre svega, rezultat vrednog rada i stednje (ne rasipanja). Nismo mi 2000. bili u goroj poziciji nego Namacka 1933. Sta su tada postigli oni, a sta danas mi.?! Mi smo lenje neznalice i rasipnici. Koliki li smo mi rasipnici, vidi se na svakom koraku i gotovo na svakom mestu..Dovoljno je pomenuti neracinalno vozenje automobila (jede kao jedan clan porodice), i gubitak radnog fonda ogromne armije nezaposlenih.Nezaposlenost je bila i ostala najveca rak rana nase zemlje, prvorazredni problem, i drustveni zadatak nemerljivog znacaja. Pri ovakvoj nezaposlenosti - i nedostatku razvoja, zaposleni mogu imati i "zapadne plate", ali nece moci formirati dovoljnu platezno sposobnu traznju za nas trzisni razvoj, a kamoli stednju za investicije. Pri svemu tome, narod je u celini demotivisan, a mladi bez ideala.Elita, nazalost, ne zna sta treba raditi, sem da svu odgovornost s drzave, njenih institucija prebaci na svaku individuu: brini za svoje radno mesto, za svoje zdravlje i svoje porodivce, za podizanje i skolovanje dece, najzad i za svoju penziju. Danas i, kao mi se cini, ubuduce, to ne interesuje vlast.. Pri takvom stanju stvari, tesko cemo napredovati; tu nam nema pomoci ni s iIstoka niti pak s Zapada. Nikon – 92. godina zivota.
Gea
Hvala ,G. Katic, sto ste me udostojili odgovora... Sto se tice "Bretton Woods Institutions" , o njihovim skrivenim namerama nas, vec odavno, upozorava profesor (Ottawa ,Canada)Michel Chossudovsky. Svoju duznost prema Otadzbini ,sam 'obavljala' , saljuci Vladi u Srbiji clanke Cosudovskog i Vase analize iz "Politike'... Ocigledno je da su ih ignorisali. "Ignoranti"! Plasim se da Srbiji nema spasa , sve dok monopol nad finansijama ,u Srbiji,imaju G17... Pozdrav i postovanje ,Gea. P.S. Licna molba : zelela bih da dodjete u Srbiju i vratite je u zivot...
Милорад Станојловић
Број коментара у овој рубрици о економији је врло похвалан за читаоце, а још више за лист и аутора. Г. Катићу честитке на занату писања, а још више на знању. Ипак, треба бити упоран, бар док има наде... С поштовањем и уважавањем, Милорад.
Небојша Катић
За Геа___Неке од ставове које износим у "Политици" покушао сам да објавим 2003 године у два репутабилна домаћа листа (један дневник и један недељник). Можда нисам добро написао текстове, можда су се загубили у гомили дописа који у новине стижу, тек никада нису објављени. "Политика" ми је дала шансу 2005 године и од тада пишем.
Драган Николић
Текст г-дина Катића показује да Србија има далеко "јаче, храбрије и надахнутије" људе на "резервним" положајима, који се не крију иза дневно-политичких парола. Надам се и да господа на положају и пријатељи Србије, умеју из оваквих текстова да извуку барем поуке, у име будућности наше деце.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља