петак, 07.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 22.06.2020. у 13:40 Бранко Богдановић
ИЗ СТАРИХ РИЗНИЦА

Усисивачем против „шпањолке”

Мере предузете у пандемији „шпанског грипа” од 1917. до 1920. мало су се разликовале од данашње ситуације, а новине су биле пуне огласа о чудотворним лековима: сапунима, средствима за испирање уста, мастима за нос, па и овим апаратима
Оболели војници из Форт Рилија, смештени у болници Камп Фустон, 1918. (National Museum of Health and Medicine) „Носи маску или ћеш у затвор!”. Маске су масовно коришћене и 1918. (Фотографије лична архива)

До овог тренутка у свету је вирусом корона заражено шест милиона људи, а ковид 19 је однео већ скоро 400.000 живота. Делује застрашујуће, али и „безазлено” ако се упореди с фамозним „шпанским грипом” или „грозницом” из периода краја Великог рата када је било заражено 500 милиона, а преминуло – око 50 милиона људи!

Данас се често пише о „шпанском грипу” као првој пандемији узрокованој вирусом грипа типа А, подтипу H1N1, њеним узроцима и последицама. Но, ретко се спомиње да су се мере предузете против пандемије, али и вести у штампи, мало разликовале од данашње ситуације.

Вирус преносили војници

Његова појава поклопила се с трагичним приликама у свету – 1917. још увек су на фронтовима беснеле борбе, а крајем 1918. и током 1919. су се милиони војника, након завршетка рата, враћали кућама, преносећи вирус с континента на континент. При томе, управо је мобилисана популација – од 18 до 40 година – била најризичнија! Свет су од јануара 1917. до децембра 1920. погодила три таласа „шпањолке”.

Велики проблем је представљала и подељеност планете у време почетка пандемије у два зараћена табора, при чему је у сваком од њих владала строга цензура штампе. Шпанија је била једна од ретких неутралних земаља; шпанске новине прве су почеле да пишу о новој болести. Тако је „Ел сол” 22. маја 1918. објавио чланак „Шта је узрок? Епидемија у Мадриду”, а „АБЦ” – „Бенигна епидемија”. Вести су букнуле када је 28. маја исти дневни лист („АБЦ”) објавио да се заразио и краљ Алфонсо, а агенција „Фабра” је „о чудној болести епидемијског карактера” известила представништво „Ројтерса” у Лондону. Управо на основу ових информација, пандемија је и названа „шпанским грипом”. Још једна неутрална земља – Швајцарска, такође је посветила ступце вестима о грипу, али и корисним, бенигним, па и шарлатанским рекламама и огласима.

Ускоро су исту праксу преузели листови широм света. Против грипа су оглашаване све врсте „чудотворних” лекова: сапуни, средства за испирање уста, масти за нос и – усисивачи. Причало се да дуван и алкохол помажу у заштити од грипа, па чак и да га лече. Тако је базелска фирма „Ханс Шнебергер” нудила распршиваче „перолина” који су дезинфиковали просторије, „Анри Мишел” из Цириха – усисиваче „кондор” за усисавање патогена, „Чарлс Бранстон и Ко” из Онтарија – „генераторе озона на бази виолетног зрачења” (терапеутски апарат заснован на Теслином калему), а Анри Бордијер с универзитета у Лиону, пионир у примени електрицитета у медицини, тврдио је да његова „машина за краткоталасну дијатермију” грип лечи за неколико минута. Бенигним, па и корисним се чинило оглашавање водоник-(су)пероксида, формитрола, еукалиптусових таблета и уља као и шпанске минералне воде „азоадас” и америчке „плуто”, пуњене на сланим изворима Френч Лика у Индијани.

Анри Бордијер с машином која назеб лечи за неколико минута; Маске које не покривају лице, маска за пушаче 

Доктор Хајнрих Хенгсен из немачког Зигена је као заштиту препоручивао учестало прање руку и испирање уста, а онима који баш нису могли без алкохола – дневну чашу црног вина. Позивајући се на овај текст, месни винар је рекламирао црвено вино као ефикасан лек против грипа. Од корисних средстава за оно време био је мобилни „телефонски дезинфектор грипсано” (сетимо се, све до краја прошлог века у јеку епидемија се препоручивало избегавање јавних говорница).

Ово није била ни прва, али, на жалост, ни последња пандемија грипа. Научници су до краја 19. века доста сазнали о овој болести, али још нису пронашли њен узрок, одговарајућу профилактику и лек. Последња велика епидемија пре „шпањолке” забележена је у периоду од 1889. до 1892. године. Француски микробиолог Шарл Едуард Шамберлан је 1884. развио филтер од неглазираног порцелана који је задржавао честице величине бактерија. Захваљујући „Чемберлендовом филтру”, немачки бактериолог Рихард Јохан Пфајфер и његов руски колега Михаил Николајевич Афанасјев су током исте пандемије, 1892, издвојили хемофилну бактерију сличну штапићу која је према облику и проналазачима названа „хемофилус инфлуенца” или „бактерија Пфајфер-Афанасјев”. Тако је, све до 1918. године, преовладавало мишљење да је пронађен узрочник грипа.

Овај став је пољуљан тек након избијања „шпанске грознице”, а један од водећих научника који је посумњао у постојећу претпоставку био је др Александар Савић. Он је током првих година Великог рата обављао дужност начелника Пете резервне војне болнице у Ваљеву. Након успостављања Солунског фронта руководио је санитетом Прве армије; априла 1917. именован је за члана Централне лабораторије Санитетског одељења Врховне команде у „Српској резервној болници престолонаследника Александра” у Солуну, а изабран је и за члана Међусавезничке санитетске комисије.

Прво на Крфу, а потом у Солуну, од смртоносног грипа су почели да оболевају савезнички и српски војници. Савић је у свом раду „Инфлуенца”, који је 1918. у Солуну објавила Штампарска радионица Министарства Војног, забележио „да је то болест инфлуенца или грип која је се и ранијих година, с времена на време, епидемично појављивала... Последња велика епидемија била је од 1889. до 1890”. Он наводи и да „према извештајима из свију земаља и (личним) посматрањима, вршеним на (Солунском) фронту у централном бактериолошком лабораторијуму Источне војске, тај бацил се налазио само у извесном мањем броју случајева...”.

Занимљиво је да је Савић у време писања свог рада већ располагао извештајем који је бактериолог Пјер Емил Ру 14. октобра 1918. представио на француској Академији наука. Радило се о истраживањима Шарла Никола и Шарла Лебајиа „Неки експериментални појмови о вирусу грипа”. На основу сазнања из овог предавања, Савић је закључио „да је проузроковач инфлуенце тако сићушна кужна клица да пролази кроз Чемберлендов филтар, док сви други познати бацили, који се са данашњим оптичким справама могу да виде, увек остају непроцеђени у томе филтру. Дакле, проузроковач инфлуенце био би невидљиви микроорганизам, тзв. вирус филтрани... Свакако ће се ова испитивања наставити и ови резултати проверити и на тај начин ово питање потпуно расветлити”.

Доктор Александар Савић (1878–1928); Рекламе за дезинфекторе телефона, распршиваче и усисиваче који штите од грипа

Тона аспирина и вакцина

На „потпуно расветљавање” чекало се још неколико деценија; тек 1933. Вилсон Смит, Кристофер Ендрјус и Патрик Лејдлоу изоловали су један од првих узрочника болести — хумани вирус грипа типа А. Прву вакцину, не толико успешну, намењену америчким војницима, 1940. су развили Томас Френсис Млађи и Џонас Солк.

У време када се др Алекса Савић бавио проучавањем грипа међу војницима, пандемија је увелико владала окупираном Србијом. Управа Војног гувернмана изгледа није предузимала веће профилактичке мере. У октобру 1918. у Бечу је прекинута настава, набављена је тона аспирина, становништво је упозоравано да предузме заштитне мере, а саобраћај с Балканом је обустављен. Истовремено, у Београду су биоскопи „Колосеум” у Краља Милана, „Париз” на Теразијама и зимско позориште – орфеум „Булевар” увелико радили, посете грађанској и војним болницама „Брно” и „Брчко” биле су дозвољене, а ученици „реалне гимназије” полагали су „испит зрелости”. Тешко је замислити како је тек било у унутрашњости.

​Небројане жртве

Непосредно након ослобођења и приспећа у Врање, др Изабел Хатон је написала да су „демобилисани ратници из овог краја који су се враћали са фронта, затицали пусте куће. Њихове жене или деца, или сви редом, помрли су од ’шпанске грознице’ само који дан пре њиховог доласка кући”.

Управо због специфичне ситуације у којој се налазила Србија у време најјаче пандемије (окупација, ослобођење), данас је тешко утврдити колико је жртава однео „шпански грип”. Владимир Кривошејев, историчар из Ваљева, управо се бави опсежним истраживањима и у предстојећој књизи ће бацити више светла на ово мрачно раздобље. О јачини заразе говори податак да су на београдском и зајечарском Француском војном гробљу 99 одсто сахрањених бораца Источне армије – жртве „шпанске грознице”.

Носи маску или ћеш у затвор

Током пандемије „шпанског грипа” озбиљне мере на државном нивоу подразумевале су затварање школа, позоришта и биоскопа, а строго се инсистирало на ношењу маски, чак и под паролом „носи маску или ћеш у затвор”. Тадашње маске су се мало разликовале од савремених, али изгледа да су биле маштовитије; популарне су биле и оне потпуно бескорисне које су покривале само нос, али и ексцентричне – за страсне пушаче, са специјалним отвором за „муштиклу”.

Коментари0
7a776
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља