уторак, 27.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 22.06.2020. у 18:10 Бранка Васиљевић
У МЛАДЕНОВЦУ 250 РЕГИСТРОВАНИХ АРХЕОЛОШКИХ НАЛАЗИШТА

Средњовековно благо надомак центра града

Црква Св. пророка Илије у селу Марковац (стрелица показује положај споменика у односу на северни зид објекта); Поглед на цркву Св. Николе у манастиру Павловац (Фото: Документација из књиге)

Да се на само педесетак километара од центра града, у Младеновцу налази 250 регистрованих археолошких налазишта податак је који ће многе оставити у чуду. Од тих 250 налазишта 98 потиче из раздобља средњег века. Њихов детаљан преглед приказан је у јединственој монографији „Археолошко наслеђе Младеновца од раног средњег века до раног модерног доба” аутора Велиборa Катића и др Немање Марковића.

Од 98 значајних локалитета издвојили смо четири важна за српску историју –  Дивичмеђ, Манастирине, манастир Павловац и Црквине.

Локалитет Дивичмеђ

У селу Ковачевац у долини реке Велики Луг налази се Дивичмеђ, од Младеновца удаљен 4,5 километра. Простире се на више од 10 хектара. Ту се налазе остаци праисторијских али и средњовековног насеља.

– Средњовековно насеље је смештено испод равни Брест, око извора Дивичмеђ и Бунар. Музеј града Београда је 1986. и 1987. године под руководством Милице Јанковић обавио заштитна археолошка ископавања, а настављена су 1995. године. Ископавањем две сонде и 19 ровова потврђено је да насеље средњег века има више стамбених насеобина из 9. века, из периода од 10 до 12. века и од 14. до 15. века – прича Велибор Катић, виши кустос Музеја Младеновца (при Музеју града Београда) који је руководио ископавањима деведесетих.

Из периода 9. века, на местима где су биле плитко укопане куће, нађени су керамички лонци израђени од глине и неколико гвоздених врхова стрелица.

Насеље се угасило крајем 9. или почетком 10. века, али је обновљено у 10 и 11. веку. Из тог периода откривена је занатска пећ квадратне основе, усечена у зид са местима за седење или лежање, затим делови лонаца и здела, гроздолика наушница, оловна перла, која је вероватно била део ниске крста реликвијара, фрагменти панцирне кошуље...

Насеље нестаје у 13. веку и тек половином 14. века поново се обнавља. Из тог период откривена је керамика је танких зидова, неколико српских динара и украсних закивака. На једном закивку видљиви су трагови позлате, а на другом представа стилизоване главе орла. Ова фаза насељавања се вероватно завршава крајем 14. века, када трајно престаје живот на овом локалитету.

Манастир (Манастирине)

Манастирине смештен је у северном делу села Велика Иванча, на заравни између реке Бесне, потока Точак и Космаја.

– Остаци објекта на овом локалитету потврђени су у току археолошких истраживања 1972. године. На основу у целости очуване часне трпезе, конфигурације терена и трагова малтерног шута, претпостављено је да се радило о мањем сакралном објекту. Десетак година касније приликом истраживања јасно су дефинисани основа цркве, степен очуваности зидова, техника градње, ниво пода, темељне зоне и улаза. У основи, црква је једнобродна правоугаона грађевина, спољних димензија 13,30 x 6,80 метара – каже Катић

Храм највероватније није био живописан, јер нису откривени трагови фреско-малтера. Под  је био поплочан, а површина пода била је на истој коти у наосу и олтарском простору. Претпоставља се да је црква имала кров на две воде.

– Из историјских извора није познато коме je црква била посвећена и ко je био њен ктитор. Због аналогија са манастирима Кастаљан и Тресије сматра се да подигнута почетком 15. века. Утврђено је да није подигнута као део неког манастирског комплекса, већ да представља сеоску цркву, и то вероватно за села Бесну и Иванчу. Претпоставља се да је црква страдала током 17. века, када cу се на овом подручју водили ратови између Аустрије и Турске – објашњава Катић.

Унутар истраженог дела цркве откривено је неколико фрагмената каменог унутрашњег венца и један налаз сребрног новца, кованог 1561. године у грофовији Мансфелд у Саксонији. Од других архитектонских елемената очувана је часна трпеза изграђена од тврђег камена пешчара смештена  у апсидалном делу цркве.

Манастир Павловац

Саграђен је на стратешком путу који је водио из Београда за Рудник, Ибарску долину и долину Велике Мораве. Угнездио се на југоисточним обронцима Космаја, у атару села Кораћице, на месту средњовековног села Павловци. Народно предање изградњу манастира приписује деспоту Стефану Лазаревићу, али је у науци име ктитора остало непознато. Манастир ужива заштиту државе од 1973. године и спада у категорију споменика од великог значаја. Некада је овај комплекс чинило неколико грађевина, а централно место припада Цркви Светог Николе.

– Манастир Павловац, се издваја по својим архитектонским решењима и декоративном каменом пластиком који се не среће често у манастирима 15. века века на нашем простору. Одређени материјали, попут белог мермера од кога је у храму изграђена олтарска преграда, свећњаци, вероватно под, али декоративни елементи попут розета изнад прозора и главног улаза указују на  богатство цркве. Најупечатљивији архитектонски детаљ је издужена купола која доприноси монументалности цркве и издваја је од купола сличних црква с почетка 15. века. Њена купола има директне аналогије са куполом цркве у манастиру Манасији – каже Немања Марковић, научни сарадник Археолошког института у Београду.

Часна трпеза на месту некадашње апсиде цркве

Манастирски комплекса је поред цркве имао трпезарију са монашким келијама и кухињом, али стамбени објекат са приземљем и спратом који је највероватније био резиденцијалног карактера.

– Из писма деспота Стефана Лазаревића, писаног y Павловцима 21. новембра 1424. године Дубровачкој републици сазнајемо да је те године боравио у овом месту. То показује да су црква и манастирски објекти подигнути пре ове године. На простору овог старог села нема остатака објеката који би указивали на могући смештај деспота, па се његов боравак везује за манастирски конак – каже Марковић.

Претпоставља се да су на развој околине Космаја утицале учестале посете деспота. Његов задњи боравак 19. јула (1.августа) 1427. године и изненадна смрт у месту Главица обележена је мермерним спомеником у Црквинама који се налази на свега четири километра југоисточно од манастира Павловац.

Црквине

У порти Цркве Светог Пророка Илије у засеоку Црквине у селу Марковац налази се споменик од углачаног белог мермера са записом о смрти деспота Стефана Лазаревића. Постављен је на око два метра од западног зида цркве. Ово обележје једно је од најстаријих и најзначајнијих споменика балканског културног наслеђа и представља јединствено сведочанство за проучавање историје, уметности и књижевности средњовековног Београда и Србије. Споменик је 1979. године проглашен за споменик културе од изузетног значаја.

Предање каже да је Стеван Високи, како народ зове деспота, био у лову на Космају и да му је изненада позлило те да је ту и преминуо. Постоје различита предања о његовој смрти. Једној од њих је на свом пропутовања по Србији у другој половини 19. века забележио и аустроугарски путописац Феликс Каниц: „...Име села, Кораћица, према предању, потиче отуда што је Деспот Стефан Лазаревић, силазећи с Космаја, овуда пројахао брзим корацима, код јужнијег Пружатовца, он је пружио корак, а код данашњег Пустог Стојника он је стао, али не својом вољом, већ зато што је изненада мртав пао с коња. Ова прича и њене многе верзије показују колико је Шумадија била заокупљена необјашњивом смрћу побожног кнеза, који је тако радо боравио у њеним брдима!” стоји у запису.

Опраштајући се од свог господара, најближи сарадници, подигли су му споменик висок скоро два метра. Из тих записа на споменику, како наводи Марковић, сазнајемо да га је подигао Ђурађ Зубровић, властелин из области којој је припадао заселак Глава и витез из деспотове свите. Најлепши запис преминулом деспоту исписан је у форми епитафа на чеоној страни споменика. Уз епитаф, како је то био обичај у средњовековној Србији, урезана је представа Христовог крста на Голготи, а испод натписа и нечитка представа јелена. Сличне представе јелена налазе се на часној трпези манастира Светог Ђорђа на локалитету Кастаљан и изнад улаза у манастир Светог Николе у манастир Павловац.

Коментари0
a3f67
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља