среда, 25.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 23.06.2020. у 11:39 Димитрије Буквић

Зађевице обе Југославије с Москвом

Две књиге проф. др Александра Животића о југословенско-совјетским односима пре и после Другог светског рата недавно су објављене у Русији
(Фото лична архива)

Уз све међусобне разлике, „прва” и „друга” Југославија су гајиле једну занимљиву сличност: неслагања са Совјетским Савезом, додуше, из различитих разлога. Док су се односи предратне јужнословенске монархије са СССР-ом парали по дипломатском шаву, послератна социјалистичка Југославија је са Совјетима била у идеолошком сукобу, који се преламао кроз питања војне сарадње.

Та дешавања подробно је проучавао историчар др Александар Животић, професор Филозофског факултета у Београду, чије су књиге „Југословенско-совјетски односи 1939–1941. године” и „Југословенско-совјетске војне супротности (1947–1957)” недавно преведене у Русији.

Публиковала их је најбоља тамошња издавачка кућа из области друштвених наука „Роспен” из Москве, у светски познатој едицији „Историја стаљинизма”, која обухвата више од 200 наслова који се дистрибуирају у све значајне светске библиотеке и центре за руске и словенске студије. Да су Животићеве студије привукле пажњу стручне јавности у највећој земљи на планети, сведочи и приказ у часопису „Международнаја жизњ” – руском пандану „Форин аферсу”.

За наш лист, Животић објашњава да су неслагања обе Југославије са СССР-ом имала различите узроке.

„У случају Краљевине СХС односно Краљевине Југославије, то је последица пре свега револуционарних дешавања у Русији 1917. године. Тек ће промена геополитичких околности и приближавање опасности од нацистичке Немачке водити ка сређивању односа са СССР-ом”, каже Животић, додајући да су дипломатски односи Београда и Москве успостављени тек 1940. године.

Корен неслагања се јавља с Октобарском револуцијом, настанком СССР-а и руским повлачењем из Првог светског рата, које је у Србији схваћено као губитак најважнијег савезника, уз све веће окретање Француској. После рата, двадесетих и тридесетих година, иницијативама за успостављањем дипломатских односа испречиће се то што су припадници „беле” руске емиграције нашли уточиште у Југославији, укључујући генерала Врангела и његове сараднике, који су се залагали за оружано свргавање бољшевичког режима у Москви. Због тога ће СССР посматрати југословенску краљевину као „слугу” Француске и вештачку државу, супротстављену „првој земљи социјализма”.

„Такође, СССР се занимао и за потраживања од Југославије на основу дуга, односно ратних кредита, док је Београд стрепео да би Москва, у случају успостављања дипломатских односа, осетније спонзорисала револуционарна дешавања у Југославији и илегалне комунисте”, објашњава Животић.

Тек с успоном нацизма и избијањем Другог светског рата, Југославија ће се више окренути СССР-у. Разлог за то је и чињеница да се Француска све више бави својим проблемима. Штавише, кључни преговори Београда и Москве дешавају се практично истовремено кад и нацистички напад на Француску, а споразум о успостављању дипломатских односа Југославије и СССР-а потписује се 24. јуна 1940. – два дана пре француске капитулације пред Немачком и Италијом.

После Другог светског рата, неслагања „нове”, социјалистичке Југославије са СССР-ом су одраз идеолошког сукоба два државна руководства, а превасходно су се огледала у различитим ставовима у погледу војне сарадње.

„Југословенско руководство је сматрало да је за себе изборило простор да самостално одлучује о својој судбини и да неће да трпи ’великог брата с Истока’. Будући да су југословенски руководиоци извели и револуцију и рат истовремено, и то сами, уз помоћ Совјета тек на крају, од СССР-а су захтевали посебан статус, а имали су и мегаломанске захтеве према Москви у погледу изградње тешке индустрије, војне индустрије и добијања најсавременије совјетске војне технике. С друге стране, СССР даје Југославији водеће место на Балкану, али има од ње и своја очекивања”, објашњава Животић.

Тако су, додаје, у Москви сматрали да војна индустрија у Југославији треба да се развија у крајње ограниченом виду, па су се на захтев Београда да добије крстарице и носач авиона у СССР-у држали става да Југославија не треба да буде развијена поморска сила. За Москву су била спорна и питања југословенског војног ангажмана у Албанији и Грчкој. Ова неслагања ће заправо бити увертира за сукоб с Коминформом 1948. године.

„Чак ће и после Стаљинове смрти најпре бити нормализовани политички односи Југославије и СССР-а, као и међупартијске, економске и културне везе, али ће Москва и даље, све до шездесетих година, одбијати да војно помаже Београд. Као разлог ће послужити то што Југославија у свом Генералштабу има америчку војну мисију и прима војну помоћ из САД”, каже Животић.

Коментари6
d4a18
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Pik-lon
Ne mogu da precutim.Ova knjiga mi je vise ideolska nego naucna,sudeci po rezimeu u ovom tekstu.Evo primera koji bode oci-''Buduci da su jugoslovenski rukovodioci izveli i revoluciju i rat istovremeno,i to sami,uz pomoc SSSR-a na kraju...''Prvo i prvo,preskakati Cercilovu,britansku pomoc,koja je bila obimna u oruzju,hrani i odeci je nepoznavanje istorije.Drugo,revoluciju su izveli u Jajcu,bez najvaznije-srpske delegacije.Trece,ma kako to paradoksalno zvucalo-sam Staljin je cenio kraljevu vojsku.
Istoričar
Pročitaj knjigu, pa komentariši.
Саша Микић
Стаљин, као и сам СССР је водио двојну политику. С једне стране државну политику, а са друге стране политику Коминтерне. По државној политици краљевина Југославија није признавала СССР, нити су ови волели краљевину зато што је пружила уточиште белогардејцима. Тек у јуну 1940 је признат СССР и успостављени су дипломатски односи. Што се тиче Британаца највише су ''помогли'' 27. марта 1941 увлачењем Југославије у рат.
LaCosta
"па су се на захтев Београда да добије крстарице и носач авиона " Kakve su nas prazne glave vodile, dobro smo i prosli. Posle bi uzimali kredite u milijardama dolara za njihovo odrzavanje a ne bi od njih videli nikakve koristi. Drzava koja namerava iskljucivo da se brani insistira na nosacima aviona pored svoje razrudjene obale?! Ludilo! Cak ni Sovjeti nisu forsirali takva plovila ali zato balkanska polupismena "elita" jeste.
Миодраг Стојковић
Нема ту много мудровања, када наступи мир у Свету тј. у Европи , тада жеља за бољим животом хрли на запад. Кад на том истом западу надође криза и крене "цунами" тада исток тј. Русија се гледа као спаситељ. Шта да се ради , кад нас управо тако таласи и запљускују, час на једну час на другу страну. Таква нам је геополитичка судбина.
Рус Михаил
Вековни односи наших земаља захтевају темељно проучавање са обе стране, а и заједничким напорима. Пре свега то је потребно због усклађивања тих односа у садашње време, које доноси нам пуно изазова. Отворено и непристрасно проучавање позитивних као и негативних страна историје тих односа ће помоћи у проналажењу рационалних практичних приступа у развијању и јачању свестране сарадње на темељу исконски пријатељских веза Русије и Србије.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља