Реквијем у „Мадленијануму”

Напредњачка власт преобликује Србију и на том путу ефикасно уништава све ривале који поседују некакав потенцијал да им се супротставе, али то не важи за Демократску странку – она сама себе истискује с политичке сцене и убацује у архиве историје.

Последње сцене са бурне седнице Главног одбора ДС-а, усвајање/неусвајање извештаја председника Зорана Лутовца, паралелни организациони одбор за нову изборну скупштину, гурање и викање, све је то сведочило да се најстарија и некада најважнија партија још једном распада на наше очи.

Уместо да буде фокусна тачка опозиционог окупљања, ДС постаје колосална жртва сукоба и подела у грађанској опозицији, за шта су у највећој мери одговорни људи који су своје нове политичке каријере направили пошто су напустили ДС.

Годинама су бирачи ДС-а били сведоци како се некадашње језгро партије растаче на десетине ситнијих комада, којима командују они који су на страначким изборима били поражени, чији курс није био прихваћен или су једноставно имали прејаке сујете. Они који су остали имали су проблем да себи објасне разлоге страначких неуспеха.

Урушавање ДС-а почело је фамозном кохабитацијом Бориса Тадића и Војислава Коштунице, чији је резултат био корозија демократа, док је вештија и аутентичнија Демократска странка Србије успевала да сачува свој националистички идентитет.

После пораза Тадића на председничким изборима 2012, шеф ДС-а обећао је да одлази у „други филм”, али је лидерство странке показало типичну српску болећивост: уместо да најодговорнијег за пораз пусти да иде својим путем, изабрало га је за почасног председника.

„Почасни” је покушао да преузме власт од Драгана Ђиласа, а пошто није успео, 2014. је напустио ДС који је стварао његов отац и основао Социјалдемократску странку, придружујући се колекцији челника који су ДС претворили у партијски расадник, а матичну партију чинили све слабијом и анемичнијом.

Губитак идентитета пропраћен је губитком политике. Партија која је иницирала преговоре о Косову почела је да им се противи искључиво зато што их предводи Вучић – што је потврда недостатка икакве државотворне визије.

Странка је уклизавала у нови болесни компромис, у противприродни блуд изнуђеног савезништва с антиевропским Дверима – све зарад неког небулозног јединства опозиције у оквирима Савеза за Србију (СзС). Неспремност да се отворено, јасно и недвосмислено потврди европска оријентација демократа делује као отужна реплика штеточинских епизода из времена кохабитације и вашара таштина који се све време вртео.

ДС је допустио да буде апсолутно маргинализован унутар СзС, чиме се уништавало оно мало што је у Србији остало од умерене левице. Поделио се на три фракције: ветерана, младотурака и новог лидерства. Први су се или пасивизирали или недавно пребацили у нову партију која је основана под спонзорством маркетиншких гуруа напредњака, друга је више заинтересована за власт него за странку, трећу је у џеп убацио финансијски патрон страначких дугова.

Демократе су 2019. покушале да се окупе и изађу из статуса статистичке грешке, поново тражећи амалгам у Тадићу, али тешки ожиљци из 2012. нису зарасли. Ђилас се придружио плејади кадрова ДС-а који је формирао сопствену странку.

Прошле године седница Главног одбора није била ништа бурнија од овонедељне. Странка се поделила око тога да ли ићи у бојкот или не. Распуштени су Београдски одбор и Демократска омладина. Док се ДС претварао у глиненог голуба, председник странке Лутовац говорио је да мањина ствара „привид подела”. Привид?

Сурова стварност недвосмислено указује да руководство ДС АД делује потпуно дезоријентисано, неспремно да се суочи са изазовима, пасивизирано до граница дефетизма. Поданичким односом према новим газдама лидери ДС-а сами укидају демократију садржану у имену странке. Реквијем је одржан у београдском „Мадленијануму” под будном пажњом набилдованих момака у црним мајицама који један ДС чувају од другог.

Лутовац најављује да ДС има „јасан план” за реформу странке током наредних шест до девет месеци. Промена Статута и разних правилника, све у припреми „уједињења које ће се десити врло брзо након избора”. Све звечи од фразеологије, макар и била мотивисана добрим намерама.

ДС се кандидује да буде нова жртва погрешне политике која показује исте симптоме као и власт: одбацивање сваке критике, лојалност искључиво око платформе коју нуде лидери.

Тугаљива ситуација приморава ме да у јавност пренесем једну изјаву председника ДС-а. Разговарали смо пре неколико месеци о томе да ли је бојкот избора учинковит или није. Бранио сам тезу да „бојкоташи” сами себе изолују, да се одричу и оно мало прилика да допру до јавности, да ће без финансија које им припадају у Народној скупштини ући у самомаргинализацију.

„Ако треба да се распаднемо, па шта”, одговорио је Лутовац.

Остао сам запрепашћен. Може он да као лидер странке нема харизму, може и да буде пион из џепа бившег шефа ДС-а, али такав недостатак борбености, амбиције, таква будистичка апатичност наговестили су ми шта чека странку која, уз радикале, најдуже постоји на политичком небу Србије.

У праву је један од очева оснивача ДС-а Драгољуб Мићуновић када каже да је ДС права мера демократије у Србији.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa