„Уметност или ружење објекта, мурал или графит, дозвољено или забрањено, допадљиво или рогобатно, тек станари зграде у срцу Врачара, на углу Његошеве и Кнегиње Зорке, више не знају шта ће са својом фасадом на којој је пре неки дан поново освануо огроман натпис. Њихове муке почеле су још у фебруару када је овај графит или мурал први пут освануо на згради која се налази у заштићеној зони старог Београда. После неког времена непозната особа их је пријавила комуналној инспекцији због немара и неодржавања фасаде од вештачког камена. Инспектори су им оставили рок од пет дана да обришу или прекрече графит или ће, у супротном, Скупштина станара бити прекршајно процесуирана и новчано кажњена. Скупили су 320 евра и ангажовани  су мајстори да прекрече зид. Друга варијанта била је такозвано прање пескирањем које би коштало 2.000 евра...”

Ово је део текста, објављеног уз фотографију, у рубрици Београдска хроника, у среду 10. јуна.

У недељу 21. јуна, држим исте новине и са неверицом и великим огорчењем читам текст под насловом „Улична уметност за сениоре”. Културни центар „Божидарац” и удружење грађана „Круна” организовали су двочасовну радионицу уличне уметности ... Теоријска и практична знања полазницима су преносили мајстори цртања графита…

„Ученици уличне уметности” нису цртали графите на фасади Културног центра „Божидарац” већ на неком разапетом платну, али су научили како ће то да раде на фасадама наших зграда. Овај текст афирмативно говори о активностима у организацији (молим вас, обратите пажњу) Културног центра „Божидарац”, који се налази у истој тој општини Врачар која је, по анонимној пријави, експресно послала своју комуналну инспекцију грађанима зграде на чијој је фасади био исписан огроман графит. Под претњом санкцијама станари су о свом трошку хитно морали да тај графит уклоне.

И, коначно, недавно је освануо исти онај графит из фебруара, са истим пратећим текстом. Будући да су једном већ дали паре за сређивање фасаде, станари су одлучили да овај пут то не ураде, уз констатацију да је боље да новац уплате неком од домова за незбринуту децу.

Пре неколико година на исти начин је и београдска општина Савски венац организовала „радионицу цртања графита” али за децу школског узраста.

Овим путем желим јавно да поставим питање, и тражим конкретан одговор, тим истим општинским властима: Којим средствима, читај чијим парама, ви то „школујете цртаче уличних графита” па после вршите пресију на грађане да их уклоне? Има ли неко увид у такво трошење пара тих истих грађана којима претите санкцијама?

Душан Миленковић,
Београд