петак, 10.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 25.06.2020. у 22:10 Александра Павићевић
ИЗ ЛИЧНОГ УГЛА

Само се од туге умире

Загрљај је постао највећа претња, ближњи највећа опасност. Друштвеност – она спонтана, директна и надасве заразна, одлази у историју, а ми то прихватамо зарад очувања голих живота
Едвард Мунк, Врисак, 1893.

Прошле недеље умро је један млад човек. Не изговарам овде његово име, јер је за нас који га нисмо лично познавали, он више од тога – више од имена и онога коме име припада. Он је симбол. Његова смрт је метафора. Знак који сажима истину о историјском тренутку коме присуствујемо. За оне, пак, који су са њим поделили лични опит љубави и сусрета, он је много више од тога. Вољено и непоновљиво биће које је прерано закорачило у свет успомена. Не изговарам овде његово име јер пишем (о) свим оним људима, чије је туге сажео последњи чин младог човека.

О његовој смрти сазнали смо најпре из новинских текстова окачених на шарене огласне табле друштвених мрежа, између искачућих реклама, јединствених понуда, предизборних дистопијских слика и узнемирујућих вести о ширењу заразе. Не, није умро од болести од које је данас једино дозвољено умрети! Заправо, текстови су прећуткивали узрок смрти. Да ли због стида које друштво традиционално осећа према онима који самовољно напусте овај врли свет или, пак због потребе да се заштити интима последњег часа једне јавне личности? Но, да је умро од велике болести, то нам сигурно не би затајили. Овако, само смо између редова могли да прочитамо да је умро од туге, а онда је то потврдила и чаршија.

Туга је пораз – рећи ће они који су навикли на победе. Туга је грех – додаће безгрешни. Туга је неопростива – рећи ће савршени. Туга је непрактична – рећи ће разумни. Од туге се не умире! Од туге се тугује – рећи ће неискусни.

Осим радозналаца и воајера, ретко ко ће се питати зашто је био тужан и како га је тако креативног и перспективног баш туга поразила. Мало њих ће разумети да се заправо само од туге и умире. Посебно ако си довољно широк и довољно велик да примиш сву тугу овога света. Посебно ако си тако танан и осетљив да допустиш да ти од ње срце препукне. Уметници то јесу. А млади човек је био уметник.

И тек ће понеко осетити љутњу увидевши како се свет пред њиме срушио и постаће свестан да се руши пред свима нама, док мирно стојимо и чекамо да изгубимо и последњи комадић тла под ногама. Они који нам најављују „нову реалност” на нас не рачунају, а изгледа да смо и ми престали да рачунамо на себе. Загрљај је постао највећа претња, ближњи највећа опасност. Друштвеност – она спонтана, директна и надасве заразна, одлази у историју, а ми то прихватамо зарад очувања голих живота. Није ли храбрије умрети него живети тако понижен и поражен?

 Али, зар заиста нема излаза? Зар ћемо се помирити са чињеницом да и не знамо колико је људи већ умрло од туге и колико ће их још умрети? Ако је уметник својим животом успевао да промени свет, зар то не може и његова трагична смрт?! Зар не чујемо како нам баш она говори: Хеј, људи, добри и драги, познати и непознати, да ли ћете мирно стајати и чекати да се на вас обруши сав бесмисао овог времена?! Да вам откине главе, покида удове, напуни ждрела и очи песком и камењем?! Да вас закопа живе, а све лелечући над вама и аплаудирајући вашој  храбрости?!

И зато, уместо да дигнемо руку на себе, пружимо је другоме – и ономе кога знамо и ономе кога ћемо тек упознати. Покоримо сопствене сујете и гордости, утишајмо страхове и тако повезани створимо нову стварност. Што стисак руке буде чвршћи и загрљај искренији, то ће и она бити већа, снажнија и стварнија.

А онима који су прерано отишли, нека буде опроштено то што су остали без наде, а нама који остајемо, то што нисмо умели да им је љубављу надоместимо.

Коментари10
78bc5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Rajka
Da. Ima ljudi koji ne mogu da žive u prljavštini.
vitabrevis
Da je više ovakvih tekstova, bilo bi manje ovome sličnih posledica!
Невена
Хвала Вам на овом тексту. Уметност и лепа реч могу да нас спасу и зближе онда кад политика направи превише узбуне и поделе у друштву.
Sandra
Predivan txt. Pročitajmo ga u tišini. I ćutimo. Igoru zagrljaj, i autorki. Pozdrav iz NS.
Славица Тодорић
СВСКА ЧАСТ, ОДЛИЧАН ТЕКСТ!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља