Тај првомајски празник почео је баш лепо. Посетила сам дечка у Тарагони, били у чирингитосу (барови поред плаже) и јели чипиронес (младе каламаре). После смо отишли у центар града на пиће. Дан је био топао и благ. Вратила сам се увече возом у Барселону. Следећег дана морала сам на посао.
Изашла сам из метроа и шетала улицом скроз задовољна јер ми се чинило да је био савршен дан. Мој крај је резиденциони, са понеким супермаркетом и мало ресторана. Те вечери био је посебно миран.
Скренула сам у моју једносмерну улицу са дрворедом и размишљала шта да спремим за вечеру. Можда је требало да већ извадим кључеве из ташне, да будем спремна када будем стигла до своје зграде...
Одједном, моја ташна са дугачким грифом била је лагана, почела је да лебди уназад. Лебдећа ташна?
Окренух се и иза себе угледах оно што сам увек пазила да избегнем, али тог тренутка понестало ми је среће. Мушкарац у тамној јакни и са белом кацигом на глави успео је тихо да се прикраде иза мене, а у рукама држао је моју ташну.
Одмах сам зграбила гриф да ми скроз не склизне са рамена и повукла на своју страну, очајнички се надајући да ћу успети да истргнем ташну из његових руку. Он повуче јаче, и гриф се покида.
Лопов се окрене и бежи, а у том тренутку осетих страх, панику, али и бес.
Без размишљања сам потрчала за њим, и викала свим својим гласом: „Моја ташна! Има моју ташну! Упомоћ!”
Нисам ни знала да ли сам ја викала на енглеском, шпанском или српском. Паника се појачала када сам видела да је стигао да мотора на коме је био његов саучесник, такође са кацигом.
Новац, картице, лична карта, кључеви… Ако се попне на мотор све ће то да однесе.
Без размишљања сам испружила руке и зграбила га за рамена док се пео на мотор и повукла га назад. У тој конфузији саучесник је дао гас и збрисао на мотору, док сам ја остала са лоповом.
Окренуо се према мени, а ја одмах зграбих део ташне и повукох је ка себи. Грло ме је пекло о силног викања, срце ми је лупало као бубањ, а људи који живе у комшилуку почели су да се појављују на балконима. Неки су изашли на улицу.
Лопов је био сличне висине као ја, а ја иначе као висока Српкиња у Шпанији се доста издвајам од локалне популације. У том тренутку нисам могла да видим његово лице од те кациге.
Поново ми је истрагао ташну и почео да бежи. Међутим, људи који су изашли из зграда препречили су му пут. Он је ипак, успевао да их заобиђе и настави да трчи. Одједном, излетела је једна фигура са стране и спотакла га на тротоар.
Дотрчах до њих, и видех како један човек у тридесетим сео на груди лопова, коме је кацига била скинута и коначно сам видела његово лице. Под светлости бандере сам видела како његово збуњено лице гледао около, као да је био у шоку да му се овако нешто десило.
„Ти, ти...” издахивала сам већ истрошеним гласом, па сам га у свом бесу и фрустрацији извређала. Он ме је само гледао са тротоара, очи збуњене и у неверици.
Окупили су се пролазници и нека девојка је позвала полицију која је врло брзо стигла и почела да испитује случај. Тада сам сазнала да је херој који је успео да заустави лопова заправо полицајац који те вечери није био на дужности. Улазио је у своју зграду и чуо моју вику. Знао је да је у питању крађа, што је веома често у Барселони. Чим је видео лопова како трчи и ја за њим, одмах је притекао у помоћ.
Лопов је био одвезен у полицијским колима, а полицајац који ми је помогао дао ми је свој телефон и име, као и инструкције како да одем да полицијске станице да подигнем тужбу.
Полиција која је дошла те вечери је била Гардија Урбана, општинска полиција, а ја сам морала да идем у Мосос, полицију Каталоније.
„Онда ћеш бити позвана на суд. Мораћеш да чекаш тај позив, четири-пет, рекао ми је са слабашним осмехом полицајац Оскар.
Тако сам те вечери отишла кући, са изгубљеним апетитом. Цимерка није могла да верује шта ми се десило и то у нашем миром крају. Позвала сам дечка, који је био забринут и нервозан јер ме неколико пута звао телефоном. Позвала сам и маму и испричала јој све.
Била је веома поносна на мене. Једино ми је пребацила што тог лопова нисам бар једном ударила.
Осим Барселоне, живела сам пет година у Лондону, годину дана у Бриселу и Берлину. Сви имају већу стопу криминала од Барселоне, али ми се овако нешто није десило. Увек сам пазила кад сам излазила.
Оскар је био у праву. Тек у јесен сам се нашла у чекаоници суда са својим дечком, Оскаром и адвокатом који је заступао лопова. Адвокатов клијент није био са њим, а адвокат је изгледао прилично нервозно.
Оскар ми је објаснио да је лопов Каталонац који већ има више од 50 преступа у свом полицијском досијеу, што није необично, јер ситне краће нису строго кажњаване у Шпанији па се лопови брзо враћају на улицу и тако настављају са својим ‘послом’.
Овога пута неко га је тужио, па је ситуација озбиљнија.
Адвокат је успео да уђе у судницу први, тако када је дошао ред на мене да дам изјаву договор са судом већ је био постигнут. Одлучено је да окривљени буде послат годину дана на рехабилитације, због проблема са дрогом, и да ми плати штету због уништене ташне. Наравно ту надокнаду никад нисам добила.
И тако је ова моја авантура ипак имала срећан крај. Из прве руке сам видела колико је важно борити за себе. Нисам дозволила да будем пасивна жртва.
Ово искуство појачало је моје самопоуздање, за које верујем да ће ми поново помоћи ако се поново једног дана нађем у ситуацији кад морам да се супроставим. Питање је само времена када ће се то десити.
До тада, идем својим утабаним путем.
Александра Петровић, Барселона
