Могао је Новак Ђоковић да се забарикадира у некој монденској тачки света, а није да их нема, неке и поседује, да потом постави обезбеђење на улазу и пребацује лоптице преко мреже и онда даје политички коректне изјаве, као да се кандидује за мисицу. Али, Ноле нема карактер Роџера Федерера, ванвременског тенисера који је својом безгрешношћу надмашио чак и леденог Ивана Лендла. Досаднији чак и од птичице која на федеру излази из швајцарског сата, без иједног скандала или трунке емоција, пројектовани геније не би ни помислио да организује највећи светски спортски догађај у доба короне.

Али, Ноле није корпорацијски производ, попут дизајниране лименке „кока-коле”, створен да се се допадне конзументима, већ тениски број један са ставовима којих се не одриче, без обзира на то да ли ће се допасти мејнстрим западним медијима који су једва дочекали да на њега баце што камење, што шут. Наравно да они никада неће разумети Нолетове идеје, ликујући над његовим покушајем да окупи тениску елиту у Београду и региону, пошто је неколико играча, тренера и ко зна колико публике у Београду и Задру заражено ковидом 19. Брину ли се можда за здравље његове супруге Јелене и његово? Питају ли га да ли је добро или поново хорски покушавају да му сруше репутацију, описујући га као ексцентрика који се опире догматским ставовима о новом свету, као глобалном карантину, с мерама надзора без преседана.

Ноле је и до сада више пута показао да никада не би прошао на кастингу за лутку која ће статирати у сценарију апокалиптичког наратива који је завладао светом. Његове намере су биле племените и због њих сада плаћа цену. Али, организујући тениски спектакл у Београду, он се придржавао мера владе Србије и, колико ми је познато, државни органи нису проверавали физичку дистанцу публике на трибинама, нити су упозоравали Нолета, тениски свиту и читав низ званица и џетсетера који прате броја један, како би правили селфије, да ноћи не проводе по клубовима, већ остану куће.

Депресивни Београд, после рестриктивних мера у време ванредног стања, распусно је дочекао шампиона света, а да иста влада која је грађане закључавала у куће није учинила ништа да обезбеди сигурност тенисера и публике. Можда зато што су, после Адриа тура, следили избори? Лекари из Кризног штаба су ћутали, политичари су ћутали, како би пук помислио да је корона далеко иза нас, док су испред, у светлој будућности, чекала гласачка места на која је требало изаћи у што већем броју. Шта је требао да учини Ноле? Да стави маску на рекет, у време када је публика позивана да после тениса, обавезно сврати на Маракану, у што већем броју и да се навијачи, познати по поштовања препорука епидемиолога, придржавају мера међусобне удаљености од два метра. Без дељења пољубаца и песница!

Потом је караван кренуо ка Задру граду, у којем су Срби били омиљени само у доба када су кошаркаши освојили првенство Југославије у спектакуларном финалу са свемоћном Цибоном и Драженом Петровићем, 1986. године. Тренер Задра био је Београђанин Владо Ђуровић. Ноле је чиста срца учинио оно што се сматрало утопијом. Хрватска га је, с премијером Андрејом Пленковићем на челу, дочекала с таквом количином еуфорије, да се помислило да ће на шљаци Ноле бити крунисан не само у тениског већ у краља од Југославије.

И хрватски лекари су ћутали. И хрватски политичари су ћутали, док је публика страствено пратила броја један, знајући да и њих чекају избори на које треба изаћи у што већем броју.

Нолетова хуманитарна идеја промоције радости живота и спорта доживела је крах због лицемерја владајућих политичких елита којима је био преко потребан епски херој светског спорта као алиби за стварање илузије о предизборној нормалности. Зато се и заражени Горан Иванишевић гнуша напада на Нолета које, уз ентузијастичне британске медије, подгревају и махом анонимни светски тенисери с дна каце. Ђоковићев хуманитарни експеримент, као покушај да се тенис издигне изнад светске карантинске страховладе, и те како разуме још један великан. Зове се Дино Рађа.

Није дакле Ноле преко ноћи Хрватима од највећег пријатеља, постао највећи злотвор број један. Ситне рибе су се можда упецале, али само они слични Нолету, попут Иванишевића, Рађе и безимених Хрвата који му шаљу подршку преко друштвених мрежа, знају да је тениски Че Гевара, творац идеолошке револуције која је показала да и мали народи, са фуснота, могу створити господара света. Зато су га Задрани тако дочекали. Сматрају га њиховим, јер ма колико се Ноле поносио што је Србин, његов патриотизам није вулгаран, већ инспиративан. Уосталом, прваци света не могу бити националисти, говорио је Мате Парлов.

Такву, револуционарну улога Новака Ђоковића у свету спорта савршено разумеју медији некадашњих империја који не могу да се помире да момак с краја свемира – за њих забит, за нас Гринич – толико дуго седи на престолу. Препоручујем Нолету да прочита следећу реченицу: „Постоји слобода говора. Али за слободу након говора, не могу да гарантујем.” Није је изговорио неко од либерала, већ Иди Амин, некадашњи афрички диктатор који је једнако сласно мљацкао дивљач и своје политичке опоненте.

Шта још хоће од Нолета? Да оде код нотара и овери изјаву да неће освојити Ју-Ес опен и Вимблдон?