Награђивана и оспоравана. Нема глумице на простору Југославије о чијем су се лику и делу више водиле полемике. Добитници награде „Жанка Стокић” и лауреаткињи „Добричиног прстена”, Мирјани Карановић, Фестивал европског филма Палић доделио је признање „Александар Лифка” за изузетан допринос европској кинематографији.

Последњих година приписиване су јој велике надлежности – да је признала Косово, водила антисрпску пропаганду, подржавала Шиптаре, жигосала свој народ и представљала га као злочиначки. За део јавности то остаје прва асоцијација на њено име.

Овај „женски Вук Бранковић” велику пажњу изазвао је двехиљадитих улогама у босанском и хрватском филму тематски везаном за југословенске ратове, где је била прва глумица која је прешла границе и снимала после крвопролића у СФРЈ. Медији не пропуштају да спомену да је тумачила жртве српског насиља – мајку погинулог хрватског војника у филму „Свједоци”, у „Грбавици” муслиманку коју је, у ратом захваћеном Сарајеву, силовао Србин (филм је добио Златног медведа у Берлину), у филму „Три прозора и вешање” (косовски кандидат за Оскара 2014) новинарку која ради причу о силованим Албанкама, у „Доброј жени” (светска премијера на Санденсу) жену која открива ратне злочине супруга (Србина).

Наслови о њој неретко се завршавају узвичником – „Мира Карановић опет пљује по Србима!” Пишу да парадира по Босни и тврди да су њена остварења заправо филмови помирења. Када је 2019. проглашена за почасну грађанку Сарајева, коментари су били: „Велика Mирјана – велика част – велико поштовање”, „Дивна жена, глумица и миротворац”, „Честитке у име свих побијених, несталих и протераних Срба из Сарајева”.

А шта она на све то каже?

„Ја сам као артиста који зна да уради троструки или четвороструки салто. Да направим разна чуда. И ако ми понудите улогу у којој само ходам и тако мало поскочим, мало се лако завртим око себе – мени то није занимљиво.”

„Грбавица” је за њу дубоко хуман филм.

„Не очекујем да после филма падне влада. Филм не мења историју. Међутим, у Босни су после ’Грбавице’ жене које су силоване у логорима добиле месечну помоћ, оне су оболеле од депресије и нису способне да раде. Значи, то ипак није „само филм”. Да ли Шекспир није требало да напише ’Ромеа и Јулију’? Тај комад се вековима игра као пример шта мржња чини људима. Ми мислимо: ма, то је само Шекспир. ’Ромео и Јулија’ у режији Микија Манојловића су Албанац и Српкиња, то је конкретна прича и тиче те се. И помислиш: види, то је то. То је тај Шекспир. И опет питам: Шта је Шекспиру требало да направи причу о нечем што сви виде, али ћуте? Сигурно не зато што хоће да се кандидује на изборима. Јер, као што кажете, то је само филм”, рекла је двострука добитница пулске Златне арене, за „Петријин венац” и „Оца на службеном путу”, коју смо недавно гледали у „Дневнику Диане Будисављевић”.

Ево шта каже о себи: „Никада нисам глумила због пара или успеха. Немам шта себи да замерим, нити постоје дела у мојој прошлости која бих волела да сакријем. Сада знам да сам улагала у своје наслеђе, у нешто што ће остати иза мене, нешто квалитетно по чему ће људи да ме памте. Те филмове можете да погледате и данас, не морам да се стидим и да мислим да сам оманулa. Kад сводим рачуне, веома сам задовољна својим животом, уз све огреботине, флеке и ране, преломе, и свашта. Баш сам некако супер.”