петак, 10.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 28.06.2020. у 18:00 Мирјана Сретеновић

Живот у подземном граду

Филмови о катастрофама говоре о томе да човечанство мора да плати цену због загађивања средине, производње вируса и изума нуклеарног оружја, наводи антрополог Ана Банић Грубишић са београдског Филозофског факултета
Из Спилберговог филма „Вештачка интелигенција” (Принтскрин)

Фасцинација идејом да ће доћи до краја света неисцрпна је тема бројних филмова. Они причају причу о томе да човечанство мора да умре да би се поново родило. Пре него се поново роди, мора да плати цену због загађивања животне средине, експериментисања са произведеним вирусима, оно мора да умре јер је изумело оружје сопственог уништења – атомску бомбу.

Остварења која приказују свет после катастрофе: када су биљке и животиње нестале, а људи голи и боси умиру од глади, анализирала је др Ана Банић Грубишић са Одељења за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, ауторка књиге „Филмови на тему постапокалипсе, антрополошки огледи”, у издању „Досијеа”.

– Државе, војске и владе старог света у овим филмовима више не постоје. Преживеле нема ко да заштити. Почиње борба за преживљавање – пише ова ауторка, додајући да је од бацања атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки, популарна култура опседнута уништењем цивилизације.

– Циљ студије је да покаже шта нам производи популарне културе говоре о друштву које их је произвело. Филмови на ову тему од 1950. до 2014. приказују свет након глобалне катастрофе, где су људи постали похлепни и зли, трагају да задовоље основне потребе, уз страх од других преживелих – навела је Ана Банић Грубишић.

Објашњава да је један од првих на тему постапокалипсе филм „Пет” из 1951. године, где је након бацања атомске бомбе у читавом свету преживело само петоро – четири мушкарца и трудница. Три мушкарца и тек рођена беба умиру од последица радијације, а судбина осталих (симболично Адам и Ева будућности) остаје неизвесна.

– Филмовима из педесетих година 20. века заједничко је то што се апокалипса доводи у везу са лансирањем нуклеарних бомби и баве се последицама катастрофе. Деценију касније филмови приказују нуклеарни рат, вирусе и зомбије. Седамдесетих настају неки од најпознатијих филмова на тему постапокалипсе: „Побеснели Макс”, „Логаново бекство”, „Зелени сојлент” где је нуклеарни рат и даље преовлађујућа тема – наглашава ауторка.

Осамдесетих се снимају класици „Бекство из Њујорка”, „Истребљивач”, „Бразил” и деведесетих година „Водени свет”, „Поштар”, „Матрикс”, где пратимо глобално загревање, пандемије вештачких вируса, ударе метеора. Од 2000. до данас теме се крећу од глобалног загревања до Трећег светског рата: „Ледоломац”, „Другачија”...

– Предели ових филмова прекривени су индустријским ђубретом, мостови су разрушени, куће напуштене, ауто-путеви никуд не воде. Људи живе у подземним градовима и никада не виде лептира ни језеро. Дешава се регресија у примитивно стање или супротно, у друштво високе технологије – наводи Ана Банић Грубишић.

У постапокалиптичном свету преживели једу где стигну, ништа се не баца и све је подложно рециклирању. Храна се краде и отима, због ње се убија. Једе се и месо грабљивица, кућних љубимаца и људи. У филму „Ја сам легенда” у пренасељеном граду 40 милиона становника умире од глади.

– Пошто је земља загађена, најчешћи тип града је подземни, налик атомском склоништу. Град је место контроле, надзирања камерама и репресије, клаустрофобични простор где је ограничена слобода кретања. У неким филмовима зато се јавља идеја да се управо у напуштању града налази спас човечанства. Редитељи су били инспирисани тоталитарним уређењима у СССР-у, Кини, Немачкој, па зато ови филмови говоре о вођи и комитету који одлучују о судбини грађана. Не постоје полиција, школе, музеји, библиотеке, цркве, као ни организована медицинска помоћ – наводи ауторка књиге.

‒ Брак у овим филмовима је хетеросексуалан, а деца се јављају као симбол обнове света. Не помињу се истополни бракови нити постоји могућност развода, али се појављује љубав са роботом. У „Вештачкој интелигенцији” робот Жиголо Џо бави се проституцијом. Он није обичан жиголо, Џо је нежан и пажљив, као спој савршеног мушкарца и психотерапеута. У филму „Америка 300” пратимо како су након девет векова од нуклеарног рата светом завладале жене ратнице. Мушкарци им служе као робови, оне их хватају и заробљавају, користе као радну снагу, а неки заробљеници постају и сексуално робље.

У овим филмовима појављују се мит о потопу, мит о обећаној земљи или божанском острву Атлантиди. Они се темеље на јудео-хришћанској митологији: да херој спасава човечанство, нови Адам и Ева настављају врсту, а обећана земља је достижна утопија.

Коментари0
d88a7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља