петак, 02.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 30.06.2020. у 22:00 Јована Цветковић
КРОЗ БЕОГРАД СА ЂОРЂЕМ СТОЈКОВИЋЕМ

Између драме и мјузикла

Пионирски парк – омиљено место из детињства (Фотографије Ј. Цветковић)

Двадесетосмогодишњег глумца Ђорђа Стојковића из Београда знамо као Николу из „Комшија”, Грују из „Војне академије”, Жарка из „Жигосаних у рекету” и по још неким телевизијским и позоришним улогама. Нешто пре проглашења ванредног стања у позоришту „Мадленијанум” била је изведена премијера оперете „Весела удовица”, у којој тумачи Његоша, за шта је добио одличне критике. Његово омиљено место је, како каже, његова спаваћа или дневна соба, где највише воли да се одмара и гледа филмове, а за наш лист открива која три места у родном граду су била битна за рани период његовог живота...

Атеље 212

У Атељеу 212 Стојковић је одиграо своју прву професионалну представу – „Коса” Кокана Младеновића ‒ која је била нека врста прекретнице где су му се отворила врата у професионални глумачки свет и указала прилика да заигра са многим великанима. На трећој години студија, заменио је колегу Николу Јовановића у улози Маринка Шегрта у представи „Пазарни дан”, а недељу касније и у представи „Пошто паштета”. На сцену овог позоришта стао је, затим, и четврти пут када је био део поставе за „Ћелаву певачицу”, испитну представу Исидоре Гонцић, и пети, када је на четвртој години добио позив од тадашњег управника Бранимира Брстине да заигра у „Ожалошћеној породици” Марка Манојловића.

У Атељеу 212 као код куће

– Наравно, сваке године се одржава и представа „Брод плови за Београд”, у којој четири године заредом певам песму „Секс бомб” Тома Џонса – говори Ђорђе.

Ранијих година звали су га да учествује и у Улици отвореног срца па је изводио разне нумере испред Атељеа.

– Први пут сам заиграо овде, имам дивне успомене, другаре, колеге. Од гардеробера, шминкера, декоратера, па до глумаца. Увек радо долазим и жеља ми је да једнога дана будем и запослен у овој кући, пошто је толико волим и толико се лепо и домаће осећам у њој – искрен је Стојковић.

Позориште на Теразијама

Током периода реконструкције матичне зграде (1991–2005), Позориште на Теразијама било је исељено у УК „Вук Караџић” и носило име Театар Т. Ту се Ђорђе први пут сусрео са музичким позориштем и мјузиклом.

– Године 2002. гледао сам „Лутку са насловне стране” Михајла Мише Вукобратовића (песме Боре Ђорђевића). То је била дивна представа. Питао сам се како они то проживљавају и испољавају све те емоције кроз глуму и певање. Имао сам 11 година и то ми је било нешто несвакидашње, што је оставило велики печат – говори Ђорђе.

Признаје да има сензибилитет за тако нешто и да су га увек привлачили мјузикли.

– На факултету сам показао одређене способности за балет и певање, свирам контрабас и гитару, музички сам образован... На четвртој години студија добио сам прилику да заиграм овде у представи „Слатка Черити”. Имали смо глумачке, певачке и кореографске пробе. Спој те три уметности је нешто предивно – испричао је млади глумац.

Гледао је доста представа овог театра – „Цигани лете у небо”, „Грк Зорба”, „Продуценти”, „Фантом из опере”...

– Наравно, волео бих да будем запослен за стално и овде, имам још занимљивих искустава и брусим свој таленат. Ако већ имам афинитете за музички театар, волео бих овде да се усавршавам – признао је.

Недалеко од Позоришта на Теразијама, у „Комбанк дворани”, Стојковић је играо сер Робина у представи „Спамалот” Радослава Миленковића, те није могао да не помене и ту кућу, с обзиром на то колико је близу Позоришту на Теразијама.

– Увек сам прижељкивао да имам тако нешто – соло тачку, соло нумеру – и ту сам добио свој сонг, кореографију... Прелепо је сам изводити нешто пред пуном двораном – говори „сер Робин”.

У Атељеу 212 као код куће

Пионирски парк

Током основне и средње школе, Ђорђе је упоредо ишао и у Музичку школу „Мокрањац”. Истурено одељење ове школе налази се у Крунској улици, где је имао часове солфеђа и контрабаса. На путу до тамо, пролазио би управо кроз Пионирски парк.

– Сваки дан после школе кроз парк сам шипчио и уживао колико сам могао и имао времена. Био сам заузето дете и тај луфт од пола сата користио сам да купим чоколадицу, воду или сок и седнем да уживам у делићу природе у центру града. Волео сам да седнем у главном делу, где су се деца играла, да видим како се играју са својим родитељима. Гледао сам како то треба да се ради, како родитељи треба да се понашају према деци – описује Стојковић и кроз смех открива како некад чак не би ни отишао на солфеђо, али би, пошто није могао да се врати тако рано кући, из гриже савести, дошао бар близу школе, до парка, и провео ту 45 минута до сат и по.

Коментари1
43571
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dzordz
gledao sam mladog glumca na pozorisnim daskama. on je vulkan energije, i fizicki i duhovno. duboka koncentracija i transformacija, ako sam se dobro izrazio. pozdrav

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља