„Ни за сав чај у Кини”, говорили су Енглези у време када Кинези изузев тог напитка готово ничег нису имали у обилним количинама, довољним да би се од тога сковао израз који значи „ни за шта на свету”. Кина је у међувремену направила себи још гомилу ствари које може продавати, штошта је широм планете и купила и тек се спрема да настави са ширењем свог власништва. Ове недеље је себи прибавила и последњи комад сопствене територије, не рачунајући Тајван, чији је статус самопроглашене државности још нерешен. Законом о безбедности Хонгконг је пао под чврсту контролу матице, на незадовољство многих становника те области и Запада.

Залуднима су се показале наде из 1997, када је Велика Британија вратила Кинезима тај град, да ће, поведена његовим примером и капитализмом којем је почела да се окреће, Кина пустити да је Хонгконг прогута уместо да буде обрнуто, да ће се цела та земља приближити западном стандарду пословања и унутрашњег уређења. А то, како кажу Британци, па се преко њиховог језика накарадно запатило и на српском, „није шоља чаја” Запада, није по вољи бившем средишту колонијалних империја који би радије да Кина и даље буде извор ресурса лаких за црпљење – некад чаја, јуче радне снаге, данас и сутра ко зна чега у тој недосањаној алтернативној историји, али увек доступног и јефтиног – и да се не претвори, као што се чини да би могла, у господара света.

Хладни рат хладним оружјем: Јачање страха од кинеске доминације може се пратити не само по Доналду Трампу него и по онима иначе склонијим дипломатији. Европска унија, која од прошле године Пекинг отворено назива „системским ривалом”, сачинила је планове у којима се Кина не спомиње поименце, али су на њу усмерени. Према њима, ограничиће се ваневропске инвестиције помогнуте државним субвенцијама, противно тржишним правилима ЕУ, а важне европске компаније биће заштићене од нежељених купаца.

Током пандемије ковида 19, како је она јењавала у Кини и јачала другде, ледене срси су прошле и Европљане и многе у Азији од помисли на то да ће њихове фирме, којима је вредност деоница масакрирана привредним падом због помамљене болести, Кинези тек сад без проблема покуповати. Индија се жали да се нешто слично томе десило и са спорном територијом на граници с Кином, то јест да је она, док је Њу Делхи био превише обузет пандемијом, искористила прилику да се прошири у област за коју Индијци тврде да припада њима. Након тога је избио сукоб двеју војски у којем је неколико десетина људи страдало од палица и камења. Била је то, наизглед, закаснела потврда хладноратовске теорије према којој сви треба да имамо нуклеарно оружје јер се онда нико неће усудити да га употреби како се не бисмо заједно вратили у камено доба: отуд је, изгледа, упутније да се боримо као да у њему већ јесмо.

Макрон против Никсона: Иницијативе за међународну дипломатску, војну и обавештајну сарадњу у обуздавању Кине множе се међу европским и азијским државама. Француски председник Емануел Макрон је чак натукнуо идеју да би требало побољшати везе с Русијом како би се и она сврстала у антикинески табор. То је потпуни заокрет од чувеног маневра Ричарда Никсона из раних седамдесетих година, када је отворио САД према Кини да би њу користио против тада снажнијег „непријатеља слободног света”, Совјетског Савеза.

Макронове замисли имају ту незгодну особину – незгодну барем по њега – да се често не остварују, као што је поново доказао подбачајем на француским локалним изборима. О овој упереној против Кине, међутим, Владимир Путин би можда могао озбиљно размислити макар на тренутак уместо да је из истих стопа одбаци. Јесте да је тај контраниксоновски заокрет увредљив по Русију, пошто сугерише колико је она компаративно ослабила као претња у односу на период од пре пола века, али то је само разлог да се и Путин још једном запита колико дуго још може одржавати илузију да је равноправан партнер Кине. Она и Кремљ се фино слажу кад треба политички наступати против Запада, али то никад није ућуткало гунђања да су у њиховим заједничким економским подухватима увек Кинези ти који профитирају на рачун Руса.

Није то довољно да би Путин одбацио Кинезе све док му Запад не нуди ништа заузврат. Али, можда ће руском председнику, који је себи гласањем о изменама устава обезбедио мандат до 2036, једном са Запада стићи конкретнија понуда каква се неће моћи тек тако прецртати. Тих 16 година делује као дуг период, али Русија је економски и политички у толико осетљивом положају да Путину јесте време да се замисли какву ће земљу, сад кад више нема нафтног бума да му помаже, оставити за собом. Између осталог, мораће и да се постара за то да кинески чај не испије сав руски.

Важно је звати се Аустралија: Они што се понекад понашају као да су чај измислили, Британци, по свему судећи беспризивно иду ка брегзиту без договора. Влада у Лондону је одбила европске сугестије да затражи продужетак транзиционог периода, тако да ће крајем године – ако неким чудом не постигне договор са ЕУ о будућим односима иако су преговори, и због пандемије и због непомирљивих ставова, на мртвој тачки – престати да важе сви економски, безбедносни и други споразуми Острва и Континента.

Влада Бориса Џонсона умирује јавност порукама како је све у најбољем реду и да ће у најгорем случају имати са ЕУ исти онакав аранжман какав је склопила Аустралија, што, наводно, уопште није лоше. Ако у односу на ЕУ бивша империја буде у статусу какав има њена некадашња колонија са другог краја планете, слободна трговина се зауставља, са свим лошим последицама по британску и европску економију. Другим речима, биће то брегзит без договора, колико год се сада еуфемизмом с Аустралијом избегава тај не претерано популаран термин. Према још неким назнакама британске владе, није сигурно ни да ће се испунити полуобећање како након раскида с ЕУ неће снизити степен заштите радника и потрошача од корпоративне експлоатације.

Ако прихвати и три милиона житеља Хонгконга којима нуди држављанство, британска влада неће одржати ни реч да ће умањити прилив миграната. С обзиром на јарост коју је тим позивом изазвала у Кини, на мрзовољу коју побуђује у ЕУ и на трговинске ултиматуме из САД, као да ни Британија нема јасан план за то куда ће са собом у тој „слободи” за коју се борила. Хтела је да обнови своје „славне традиције”, али ће се од превелике количине чаја можда загрцнути.