субота, 15.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 05.07.2020. у 10:06 Мирјана Сретеновић

Крај једног чудесног сна

Снагом свог уметничког духа Лидија Пилипенко мењала је позоришну естетику. Њена посвећеност балету била је несвакидашња, искрена, маштовита, са дубоком уметничком поруком
(Фото Миша Мустапић)

Српска балерина и кореограф Лидија Пилипенко (1938–2020) посветила је цео радни век Народном позоришту у Београду у којем је стварала. Била је једна од најпознатијих српских балерина, звезда којој је аплаудирала публика док је играла на бројним светским сценама. „Снагом свог уметничког духа мењала је позоришну естетику. Њена посвећеност била је несвакидашња, искрена, маштовита, са дубоком уметничком поруком, и зато ће њени балети остати незаборавни, а њен допринос овој уметности неизбрисив”, истакло је Народно позориште.

Рођена у Лапову, Лидија Пилипенко је играчку каријеру започела као ученица балетске школе у Београду. После специјализације у Лондону, играчки стаж провела је у националном театру, где је била примабалерина. Играла је у представама „Лабудово језеро”, „Жизела”, „Зачарана лепотица”… Посебно се памти њена улога у изузетном домаћем балету „Даринкин дар”, на музику Зорана Христића. Гостовала је у Лондону, Единбургу, Паризу, Токију, Осаки, Каиру, Атини, Лозани, Венецији, Бечу.

„За мене је одлазак у Кјото био као нека друга планета. У театру у Венецији наступали смо шест пута. Не знам шта нисмо све играли. Кофери су се само смењивали, у позориштима Европе били смо као у својој кући”, истакла је ова уметница.

Као кореограф врло брзо је избила на водеће место. Посебну инспирацију је налазила у делима домаћих композитора. Издвајају се њене кореографије: „Бановић Страхиња” и „Јелисавета” на музику Зорана Ерића, те „Вечити младожења” и „Избирачица” Зорана Мулића. Врхунац као кореограф достигла је балетима „Самсон и Далила”, „Васкрсење”, „Љубав чаробница”, „Шехерезада” и „Дама с камелијама”. У представи „Прича о коњу” као кореограф је сарађивала са Мирославом Беловићем и Војканом Борисављевићем.

Улазак у позориште за њу је, како је рекла, био чудесан сан. А како јој се тада чинила сцена, описала је овако: „Између моје 20. и 22. године, у Београду су биле представе Питера Брука, долазили су Лоренс Оливије и Вивијан Ли, седели смо у простору за оркестар (јер није било карата за гледалиште) и гледали у чудо. Великани светске уметности. Тако смо одрастали и стасавали. Kада је дошла Маја Плисецка, било је падање у несвест. Од тада непрестано учим, трагам, јер професионалност се мора надограђивати непрестано.”

У Београду је као кореограф највише радила са Иванком Лукатели, Душком Драгичевић, Милицом Бијелић, Аном Павловић, Константином Костјуковом, Крунисавом Симићем, Константином Тешеом, Денисом Касаткином и многим другим, а од диригената издвајају се Оскар Данон и Ангел Шурев. Залагала се за професионалност, школовање, стално учење и говорила да егзибиционизам иза кога не стоји знање оповргава сам себе.

Kао стипендиста Британског савета Лондону је учила од Нинет де Валоа.

„Осећам да није одушевљена мојом руском школом. А ја сам одушевљена енглеским ставом, културом, односима, то је небо које се диже. Стално сам се питала ко сам ја, где сам ја. Шест месеци имала сам прилику да уметнички стасавам”, пренела је своје утиске у једном интервјуу.

Када је играла у представи „Даринкин дар”, која је рађена по истинитом догађају, о жени која је морала да жртвује своју децу, на премијери у Аранђеловцу прилазиле су јој жене у сузама.

„Играла сам Даринку преко 100 пута. Памтим гостовање у Палерму. У позоришту са шест галерија седи Софија Лорен. Kада се завршила представа и сцена смрти, тајац. Не знам шта да мислим. Следећи тренутак талас од аплауза. Даринка ми је донела велики успех, свака критика је била одлична. Па ипак тешко сам подносила трагичност те представе, болело ме је док сам је играла. Мој партнер Бора Младеновић био је изврстан, а смрт мојих кћери истинита”, рекла је Лидија Пилипенко, којој су партнери на сцени најчешће били Радомир Вучић и Жарко Пребил.

Kао директор Балета желела је да му врати „не онај патетични сјај него осећај без кога нема ове уметности ‒ одговорности за озбиљан рад”.

„Обијала сам прагове нудећи разрађене папире не би ли објаснила да један овако велики град као Београд не сме да има само национални балет. Силно сам желела да Београду подарим Београд фестивал балет, као што постоје Њујорк Сити балет, Лондон фестивал балет итд. Тај фестивал би имао потпуно различиту репертоарску политику од националног балета. То се није догодило. Можда ће неко други бити упорнији од мене”, рекла је ова уметница.

Са позоришним критичаром Мухаремом Первићем (1934–2011) Лидија Пилипенко имала је сина, рано преминулог глумца Игора Первића (1967–2019), и из другог брака сина Андреја.

Вукосављевић: Снага талента и посвећеност публици

Министар културе Владан Вукосављевић истакао је да је богата каријера Лидије Пилипенко у земљи и у иностранству трајно сведочанство о снази талента и темељној животној посвећености балетској уметности, публици и образовању младих нараштаја и љубитеља балета. „Лидија Пилипенко исписала је странице свог живота снажним и убедљивим уметничким рукописом и отплесала је на врховима прстију у просторе нашег трајног сећањаˮ, навео је Вукосављевић у телеграму саучешћа.

Коментари4
4de27
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Limun Zut
Bila je deo duha vremena, predivnog i neponovljivog. Slava joj.
SLOBODAN MIKAVICA
Bas tako gospodine Vuk, kad je neko veliki trba mu komunicirati za zivota na jedan suptilan nacin. Ovko posle smrti to izgleda -o mrtvima sve najbolje, sto ni kom slucaju nije isto. Pa jos nekom daju i pocasno odlikovanje,. Kakva je to hipokrizija!
Vuk
Zar mora neko da ode, da bi shvatili koliko je bio velik!!!???
To je tacno
Nazalost u zemlji Srbiji to je od uvek bilo i ostalo tacno.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља